Славица Јакелић (Slavica Jakelić)
Српска православна црква је 18. фебруара изабрала свог новог патријарха – 59огодишњег Порфирија Перића. Нови архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски, је теолог који је годину дана службовао као епископ српске војске, представљао српске верске заједнице у Савету радиодифузне агенције своје земље и провео последњих шест година као митрополит загребачко-љубљански.
И пре него што је изабран, упућени у православни хришћански свет указивали су на тежак посао који чека новог српског патријарха. Као што је Андреја Богдановски написао на овом блогу, патријарх ће морати да се суочи са захтевима за аутокефални статус Македонске и Црногорске православне цркве. Иако ови захтеви нису нови — у македонском случају стари су више од пола века — та дуга историја их не чини ништа мање хитним. Да би им се обратио, Порфирије ће морати да се позабави институционалним и теолошким споровима заједно са дубоким политичким и територијалним питањима која још увек обликују живот региона.
Порфиријев посао се компликује само када скренемо пажњу на Косово, а српски патријарх то предобро зна. Иако се често доживљава као модерниста који ће сада водити конзервативну цркву, када је реч о Косову, Порфирије ће вероватно остати на путу својих претходника. „Косово је за нас“, изјавио је након устоличења, „пупчана врпца која нас повезује са суштином нашег идентитета“, то је „наш савез“. Порфиријева изјава, требало би то подвући, догодила се пре другог дела његовог устоличења, који тек треба да се деси у манастиру Пећ на Косову.
Питања око правог карактера Порфиријевог модернизма и промена које ће он желети или које ће моћи да уведе продубљују се с обзиром на неизмерни јавни утицај који Православна црква ужива у Србији, а посебно у погледу дугогодишње и недвосмислене блискости верских и политичких елита у земљи. Узимајући у обзир импликације које би Порфиријев избор могао имати на актуелног председника Србије Александра Вучића, неки новинари из региона брзо су приметили да је Порфирије доказао близину Вучићеве владе и пре него што је постао патријарх. Порфирије је, како нам кажу, био кључна особа за отпуштање чланова факултета београдског Богословског факултета који су јавно говорили о корупцији и злостављању у матичној институцији. Пре само неколико месеци, Порфирије је јавно критиковао икону српског цивилног друштва, Соњу Бисерко, која се бави људским правима од Милошевићевог времена. Порфирије је овом приликом сугерисао да је њена снажна критика актуелног српског председника, била саставни део „оркестриране“ кампање против владе и „скоро читавог српског народа“.
Али као што су коментатори из региона и шире нагласили да ће Порфиријеве будуће кораке ограничавати унутрашњи послови Српске православне цркве и терети политике и историје, већина јавних личности у Хрватској је са одушевљењем и радошћу примила информацију о његовом избору. За њих је Порфирије као поглавар Српске православне цркве био знак нових почетака у односима између Хрватске и Србије и Хрватске католичке цркве и Српске православне цркве — односа оптерећених сукобљеним наративима о страдању и разарању током Рата у Хрватској деведесетих година, различитих записа о улози Католичке цркве за време усташко-нацистичког марионетског режима у Другом светском рату и спорова око броја убијених Срба током тог времена.
Упркос тако дугогодишњим препиркама и недавним насилним сукобима између Хрватске и Србије, нико упознат са Порфиријевим мандатом као митрополита загребачко-љубљански није изненађен изливом подршке и великим очекивањима за његову нову улогу. Током последњих шест година у Загребу, Порфирије је постао познат не само по активном присуству у животу главног града Хрватске и ове земље, већ још више по активном ангажовању у стварању простора дијалога. Две године био је тиха покретачка снага иза месечних састанака јавних личности свих средина — хришћанских, атеистичких и агностичких мислилаца, политичких и верских лидера, академика и јавних интелектуалаца, феминистичких активисткиња и новинара —током којих су разговарали о социјалним, етичким и политичке теме и која је постала позната као „Порфиријеви кругови“. Захваљујући својој улози у пружању простора и организационог замаха за ове кругове, Порфирије је зарадио поштовање и поверење многих као мудар и мек човек, према речима бившег хрватског председника и учесника ових кругова Иве Јосиповића. Пре свега, Порфирије је постао познат по својој недвосмисленој посвећености екуменизму. У свом првом обраћању јавности као митрополит загребачко-љубљанског, Порфирије је исповедао да је „био Србин, али пре свега … хришћанин, а то је универзална вредност.“ У још једној прилици, баш као и у својим конкретним хуманитарним акцијама током недавних земљотреса у Хрватској, потврдио је универзалност хришћанства као „веру љубави и мира“, залажући се за једнакост свих људи и потврђујући задатак Цркве као слуге „мира и јединства“.
Па ипак, у Порфиријевом нагласку на екуменизму, није потребан хришћански теолошки језик универзалности и хришћанског јединства: ови тропи постали су уобичајени у расправама о екуменским напорима. Оно што захтева више испитивања и занемарено је у већини извештаја о Порфиријевом делу, јесте његов говор о везаности за људе са којима се сусрео и са којима је радио док је живео у Загребу. Као што је написао хрватски новинар и Порфиријев пријатељ Драго Пилсел, у најсветијем тренутку свог успостављања новог патријарха Српске православне цркве, усред Београда, Порфирије је прогласио да је Хрватска постала његова „друга домовина“. Хрватски и словеначки народ које је упознао као метрополит постали су му узор, чему ће тежити „у годинама које долазе“.
У Порфиријевом случају, конкретна искуства суживота и пуног ангажовања у дијалогу са грађанима свих могућих националних средина и онтолошких опредељења, осећај укорењености у места и припадност одређеним групама људи — посвећеност новог патријарха екуменизму нису умањили, већ ојачали. Ако ће нови лидер Српске православне цркве отворити ново поглавље у односима између православног хришћанског света и Римокатоличке цркве, биће остављено научницима религије и теолозима да истраже праве изворе Порфиријевих екуменских подухвата. И, тврдила бих да ће бити потребни различити, отворенији аналитички алати и нормативне перспективе да би се разумело како појмови хришћанског дијалога и јединства могу настати не из опозиције, већ из пресека, хришћанског теолошког универзализма и нечије посебне везаности и припадности.
Славица Јакелић је професор хуманистичких наука на факултету Универзитета Валпараисо. Аутор је „Колективистичких религија“ и тренутно ради на две књиге, „Плурализујући хуманизам“ и „Етички национализми“.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
