Катерина Келаидис (Katherine Kelaidis)
Браћа Карамазови су несумњиво једно од највећих дела прозне фантастике икада написаних. То је такође изразито православни роман, односно роман прожет теологијом, обичајима и културом православне цркве. Велики део дела Фјодора Достојевског одговара овом закону. Наравно, Достојевском је ово било лако, могло би се рећи православни К.С. Луис. Јасно је да никада неће бити другог Достојевског. Али чини се вредним запитати се где су његови потомци 21. века, чак и ако не испуњавају у потпуности сјај свог претка, јер морамо много тога да научимо о стању наше Цркве и њеном односу са верницима и светом, испитивањем секуларне уметности коју производи. То се односи на музику, сликарство и књижевност, али овде бих се желела фокусирати на прозну фантастику, и романе и кратке приче. Прво, ту лежи моја обука и стручност; ни на који начин нисам квалификована, мимо квалификација одушевљеног обожаваоца, да коментаришем заслуге симфонија или уљаних слика. Такође, и што је још важније (јер када се неко на интернету икада уздржао од давања мишљења због недостатка стручности?), управо је у прозној фантастици модерна православна уметност нашла свој најбољи и најпотпунији израз од великих руских писаца Златног доба за оне мање познате на Западу, попут грчког писца Александроса Пападимантиса и српског Борисава Станковића. У роману и у приповеткама, од 19. века надаље, модерна православна култура пронашла је оно што је католичка традиција пронашла у сликарству, а протестантска у музици: целовит и естетски леп секуларни уметнички израз, уметнички израз која се ухватио у коштац са вером, људским и божанским на начин који је дубоко усађен у традицију и способан да говори у потпуности онима ван традиције као и унутар њих. Па ипак, у протеклих педесет година, изгледало би, виртуална непријатна тишина.
Пре него што наставим даље, дозволите ми да кажем да сам свесна методолошких проблема оваквог приступа. Да ли је могуће говорити о „православној књижевној традицији“? Да ли ови романописци, прошли и садашњи, припадају правилно својим националним или језичким традицијама? Верујем да одговор на оба питања може бити „Да“. Да, истина је да писци и дела о којима се овде расправља припадају језичким, националним и етничким традицијама са изразитом и често различитом историјом. Па ипак, као што сада превише добро знамо, идентитет је компликована ствар. За почетак је сигурно могуће имати више њих. Коначно, порицати јединствену „православну“ транснационалну/трансетничку традицију значи игнорисати стварност историјски православних култура, стварност која је чврсто утемељена у православној традицији и историјама међусобног повезивања унутар и изван православног света у којем је православни идентитет био владајући принцип.
Ако тада прихватимо да постоји „православна књижевност“ која може бити предмет проучавања и критике, омогућићемо процену стања овог дела. Да бисмо били сигурни, тренутно (као што је поменуто) нема ниједног упоредивог савременог аутора, као, Достојевског: словенофилског и дубоко религиозног човека, чија проза већином одражава нормативни православни морал и етику, док истовремено производи суптилне и сложене наративе који су приступачни и универзални. Раније сам жалила због недостатка жена православних писаца које тренутно (или историјски) пишу на страницама Точка било шта што би могло одговарати тим критеријумима, али мислим да сам била неправедна. У новије време нису само православне жене оне које изгледају способне да произведу било шта у поређењу са оним из православних мушких писаца из 19. и почетком 20. века. У протеклих педесет година једноставно није било много добре литературе која је произведена од стране мушкараца или жена.
То не значи да писци повезани са историјски православним културама у новије време нису створили квалитетну, универзално прихватљиву литературу. Али треба нагласити да оно што је створено не долази из места у центру нити из оловака (или рачунара) оних који себе и свој морални живот вероватно виде дубоко везаним за нормативну православну етику. Уместо тога, најбоља православна литература долази са маргина православне традиције, а често и од оних прогнаних из институционалне Цркве. За то сигурно постоји савремени историјски преседан. Лав Толстој и Никос Казанцакис нашли су се дубоко у супротности са институционалном Црквом, мада је то пресудно у врло различитим тренуцима њихове каријере. Толстојева екскомуникација уследила је током периода након што је одустао од писања белетристике. То је одлука коју је донео која је била део духовне трансформације, која је довела до његове екскомуникације. Из тог разлога, Рат и мир и Ану Карењину још увек могу бити романи написани из нормативних оквира институционалне Руске православне цркве.
С друге стране, Казанцакис је дошао у сукоб са хијерархијом Цркве због романа „Последње Христово искушење“ из 1955. године. Свети синод Грчке цркве изјавио је да роман „изопачује и повређује разборитост Јеванђеља и богочовечанску фигуру Господа нашега Исуса Христа на неки начин грубо, вулгарно и богохулно“, изјаву која, ако ништа друго, покушава да роман баци ван прихватљивих граница Цркве. Искључење ових писаца из институционалне Цркве проузроковало је да им се уобичајено супротстављају нормативније православне колеге. Ово је чувени контраст Толстоја и Достојевског. Али разлике направљене између Толстоја и Достојевског (или мање познате између Пападимантиса и Казанцакиса) више су личност него истинско бављење традицијом. Нико не би тврдио, какве год разлике постоје између верног сина и побуњеника, да постоји разлика у квалитету. Али то данас није тачно.
Док они на маргинама Цркве производе добру литературу која прима на знање и похвале од људи који немају никакве везе са Православном црквом, (нарочито врло оскудну и често самообјављену) фикцију коју производе они који су у православној цркви, о којима сам расправљала у поменутом чланку Точка, није претерано добра. Штавише, (и очигледно мање субјективно) има врло мало привлачности за оне изван Цркве, како за ширу читалачку јавност, тако и за књижевни естаблишмент.
Будући да сам негде расправљала о неким лошим књигама (и зашто не испуњавају оцене), фокусирајмо се овде на добре ствари. Занимљиво је да, ако смо искрени, најбоља литература коју су током протеклих двадесет година произвели припадници православног порекла потиче или говори о онима које је текући рат ефикасно отерао из Цркве око питања рода и сексуалности. Грчко-аустралијски писац Христос Циолкас отворено говори и пише о томе зашто је напустио православну цркву као тинејџер, као све веће признање сопствене сексуалности и црквена осуда исте сударила се док је читао речи Светог Павла Римљанима .
Његов роман Дамаск из 2019. нуди једну од најбољих, најлепших и најискренијих представа у животу апостола са којим сам се сусрела. Иако су романи поменути у мом делу о женској фикцији у Точку осећали потребу да морализују и канонизују на сваком кораку, Циолкас не зазире од моралне мрачности сваког људског живота, чак и када је људски живот поштован и сасвим буквално канонизовани апостол. Spovedanie la Tanacu (Смртоносна исповест) из 2011. године Татиане Никулеску-Бран била је хит у њеној родној Румунији. Spovedanie la Tanacu, измишљени извештај о истинитим догађајима препричава егзорцизам из 2005. године у манастиру Танацу на северозападу Румуније у којем је умрла Ирина Корнићи, 23-годишња жена за коју се говорило да се бори са својом сексуалношћу. А ту је и руски новинар и писац Сергеј Казов-Касиа који је 2017 написао Евангелие от (The Gospel According To), који упоређује живот хомосексуалца у савременој Москви са извођењем приповести о Јеванђељу. Евангелие от нуди нескладну супротстављеност против које је читалац позван да процени однос између инклузивне поруке Јеванђеља и искључености коју дозвољавамо да постоји у нашим наводно хришћанским друштвима. (Иначе, у току су напори бриљантног младог британског преводиоца да роман Казов-Касиа преведе на енглески језик. Они још увек траже издавача, ако је неко заинтересован).
Оно што ови романи (само узорак онога што постоји) деле нису само начини на који су укорењени у православном културном контексту; заједничко им је и оно што је најбоље у православној духовној традицији, управо оно што Браћу Карамазове и Ану Карењину сврстава у најбоље писано дело човечанство које је икада створило: сирову, непоколебљиву искреност према свету, људима и следствено Богу. Што је сложено, неуредно и, на крају, неспознатљиво са ове стране Раја. Нешто што изразито недостаје њиховим институционално позиционираним колегама.
Као научница, тек започињем испитивање онога што нам савремена фантастика у целини може рећи о овом тренутку у православној хришћанској културној историји. Али као православна хришћанка и доживотни књишки мољц, не могу а да не поставим нека – назовимо их прелиминарна – питања. Наиме, питам се зашто нема савременог Достојевског. Зашто је литература коју производе они унутар нормативних оквира Цркве тако изразито инфериорна у односу на литературу коју су написали они на маргинама? Свакако, историјски гледано, православна црква је из свог средишта успела да произведе квалитетну литературу. Јединог одговора којег се сада могу сетити, прелиминарног, јесте да се култура у средишту Цркве променила. Институционално православље све чешће одражава на најгори могући начин културно неплодни свет евангеличко-америчког протестантизма, поглед на свет који се, за разлику од историјског православља, неће придржавати двосмислености или метафоре. А ова врста строгости и дословности је погубна за књижевност. Променљиви обичаји наше Цркве, у добру и злу, записани су у књиге које верни и неверни пишу. И желим да читам више.
Катерина Келаидис је историчарка и научница у Националном хеленском музеју у Чикагу.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.