Некатегоризовано

ЗАШТО СУ БОГОСЛОВСКИ ПЛУРАЛИЗАМ И ДИЈАЛОШКИ ЕТОС ВАЖНИ ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ?АКАДЕМИЈА ВОЛОС ЗА БОГОСЛОВСКЕ СТУДИЈЕ БЛОГ „МНОГО ПУТА И РАЗНИМ НАЧИНИМА“

Published on: март 26, 2021
Total views: 26
Readers' rating:
0
(0)
Reading Time: 5 minutes

Пантелис Калаицидис (Pantelis Kalaitzidis)

Овај пост је првобитно објављен на грчком језику на новом блогу Академије за богословке студије Волос, πολυμερώς και πολυτρόπως („Много пута и разним начинима“). Прочитајте грчки оригинал овде.

Јер, како нас подсећа Посланица Јеврејима, Бог се много пута и разним начинима обратио нашим прецима у вери (уп. Јевр. 1, 1), баш као и ових последњих дана, о чему сведоче Павлове и саборне посланице, Јеванђеље се проповедало и отелотворило у разноврсном, плуралистичком и екуменском окружењу.

Јер, чини се да је данашње Православље у великој мери изгубило дивну равнотежу Халкидонског сабора, равнотежу која се изражава у „халкидонским прилозима“ „несливено, непромењиво, нераздељиво, неразлучно“, и све више и више клизи у једностране и гносиомахичке праксе, као и у теолошки монофизитизам. Довољно је посетити православну верску књижару у Грчкој. Тамо ћете видети да су Библија и Оци потпуно по страни од свих врста савремених стараца и њихових следбеника, који годинама заузимају привилегован положај!

Јер, модерно Православље често тежи да теолошки плурализам замени свим врстама монофоних верзија, и, штавише, унапређује црквену/еклисиолошку, као и правну, фрагментацију националних цркава и православне дијаспоре. Легитимни (и традиционални) теолошки плурализам православља, његово јединство у различитости, у многим случајевима је замењено духовном једнообразношћу и теолошким заплетањем у једном тренду, у хомогеном изразу.

Јер, Православље није само „мистична“, „егзотична“ или „источна“ верзија хришћанства, како се то често сматра (и то је углавном наша одговорност), већ испуњење живота и благодати, искуство те саборности почива у целини, а не у фрагменту, на „много пута и разним начинима“, у разноврсним даровима и харизмама које сачињавају у Духу Светом богаћење теологије (уп. Божићно Славословље), ни у једном-модерност (μονοτροπία) и једностраност. Православље је саборност која не намеће одређени модел духовног живота, већ обухвата божанско и људско, аскезу и евхаристију, монашку духовност и евхаристијску духовност, доктрину и етос, теорију и праксу, тишину и реч, дух и материју, тајну Бога и тајну ближњег, вертикалну осу и хоризонталну осу, грчке оце али и сиријске и латинске оце, који су према покојном о. Г. Флоровском такође припадали „хришћанском хеленизму“, историји и есхатологији, „сада“ и „не још“. И листа се наставља…

Јер, хришћанство настаје и пушта корене у разноликом окружењу, где захваљујући светом Павлу стиче свој мултикултурни карактер, који је већ било најављен Христовим јеванђељем. Како је о. Ламброс Камберидис тврдио је у ранијем предавању на Академији за богословске студије Волос о јединству и многострукости црквеног тела и тројственој ипостаси:

Од сада све разлике које теже да пониште […] ово јединство полисемантичног тела и Христове личности имају за полазну тачку њихову неспособност да претпоставе и разумеју ову многострукост расејања (πολυφωνία τῆς διασπορᾶς) које гаји Православље као вежбање у православној вери како би се то упутило у складан пристанак тројственог јединства. Узајамно обитавање (perichorisis) множине у Христовом јединству одређује духовни квалитет Православља.

Ова разноликост неопходан је услов за православну визију света, јер се рађа кроз однос другости који је Бог започео са светом, са створењима, са човечанством. […] Обједињује оно што је претходно било подељено, комбинујући у једној синтези оно што се до тада сматрало супротностима, дух са телом, онај са многим, свет као земаљско црквено тело са Царством небеским. Разне јереси никада неће моћи да прихвате ову синтезу вишеструкости и јединствености, будућности есхатолошког царства са историјском садашњошћу. Они ће једноставно инсистирати на јединственој стварности, делимичној, настојећи да је наметну као крајњу целину. Монофизитизам, моноенергизам, монотелетизам изражавају саму неспособност њихових једнодимензионалних следбеника да траже начине суживота са овим животом другости, култивисаним разноликошћу православља.

На мозаичном поду у Сирији, Павле, епископ Апамеје, који се борио да омогући да ово православно веровање превлада у вишестране принципе спасења, на поду који је донекле одражавао разноликост доктрина испричаних у куполи и представио разноликост светa са приказима који приказују биљке, море, таласе, јелене, змије, винове лозе – наиме, разнолику симболичку представу спасења – затражио је од занатлија да у омфалион напишу: РАЗЛИЧИТИ МОЗАИК ГОРЊИХ ДОКТРИНА, КОЈИ ЈЕ УВЕО ПАВЛЕ , ЧОВЕК КОЈИ РАЗМИШЉА НА РАЗЛИЧИТ НАЧИН. “[1]

Јер, ако су историјски Црква и теологија (уп. Римску и византијску екумену, па чак и период османске владавине) прихватиле, мада са одређеним потешкоћама, „много пута и различитим начинима“, хитно је за нас да поново откријемо вредност легитимног теолошког плурализма, а такође и самог дијалога и дијалошке теологије. Заправо, изазов глобализације и стварност мултикултурних друштава, са осмозом људи, култура и религија, хитно постављају Цркви и теологији правовремено питање верске разноликости, односа са „другим“, што одражава крајњег „Другог“, а то је Бог. Појава и учвршћивање различитих врста другости (етничких/националних, расних, верских, идеолошких, социјалних, старосних) у животима људи и друштава довела је до губитка хомогеног социјалног и верског простора и до радикалне трансформације затворених традиционалних друштава.

Јер, Православље је данас позвано да разради и формулише теологију другости и идентитета. Ово последње, у широј и више есхатолошкој перспективи, обухвата и другост, јер „друго постаје онтолошки део нечијег идентитета“, и „другост није претња јединству већ његов sine qua non услов“ до те мере да „другост је конститутивна за јединство, а не произилази из њега“, да се подсетимо речи сада класичног дела Заједница и другост митрополита Јована Д. Зизјуласа.

Јер, на основу горе наведеног, фундаменталистичко повлачење и традиционализам, порицање модерности и стварности плуралистичких друштава, одбацивање дијалога и „другог“, националистичка верзија хришћанског дискурса и разумевање црквеног догађаја у смислу идентитета и наследства предака искушења су која исконско Православље и витална теолошка самосвест су непрестано позвани да одбаце и превазиђу.

Јер, Црква која не води дијалог са светом и његовим проблемима, која не разговара са другошћу „другог“ и са оним што то доводи до тога, у суштини престаје да функционише као ek-klesia, јер негира најважнију последицу Оваплоћења: рекапитулацију целокупне творевине у Христу (Еф. 1,10; уп. Гал. 3,28; 4,4; Кол. 1,16; 3,11), односно пријем и преображај створеног нествореном, претпоставка у лику Оваплоћеног Сина и Речи Божије целокупне људске природе и Историје.

Јер, неопходност и императив дијалога, другим речима, дијалошки етос Православља, потиче и из његове теолошке самосвести и из природе Тројичног Бога, будући да је, као што знамо, наша вера у Свету Тројицу вера не у монаду затворену у себе, већ у заједницу вечне љубави, слободе и перихорезе.

Јер, како је приметио митрополит Димитрије Игњатије из Деметрије током представљања грчког издања (2006) колективног тома објављеног на грчкој православној богословској школи Светог Крста, под насловом Православне цркве у плуралистичком свету (приредио о. Еммануел Клапсис), као и током панел дискусије у Атини о међурелигијском и интеркултурном дијалогу (2011): „овај унутартринитарни дијалог проширује се Стварањем и постаје дијалог Тројице са створеном стварношћу, а посебно са њеном круном, самим човеком. Стварање је заиста дијалог који је покренуо Бог, најистакнутији „Други“, са стварањем, дијалог који се наставља све до есхатолошког испуњења, доброчинства Царства Тројственог Божијег дома. У овом дијалогу Божанске Икономије, централно место заузима оваплоћење, постајање човеком Сина и Речи Божије. Зато Црква, тело Христово, не постоји због себе, већ због света и ради света (Јн. 6, 51). […] Црква мора у Духу Светом наставити дијалошко дело Христовог спасења у Историји; односно мора да ступи у дијалог са оним што још увек није Црква “.

Јер, дијалог је најкарактеристичнији израз љубавног етоса, сам сведок духа хришћанске љубави и помирења, док је његов неопходни услов метаноја/покајање, осећај губитка и недостатка „другог“ (тј., супротно од самодовољности), процес изласка из нас самих и из наше сигурности, процес који нас води ка превазилажењу страха и себичности, или чак теолошког и црквеног провинцијализма и изолационизма. Дијалог нам помаже да се сусретнемо са „другим“, да превазиђемо незнање, сумњу и незадовољство, уклонимо неспоразуме и заједнички одговоримо на нове изазове.

Јер, коначно, блог Академије за богословске студије Волос на „много пута и разним начинима“ тежи да служи овом дијалошком етосу као и великодушности и отворености Православља. Блог је дизајниран да служи као простор за дијалог и плодну размену мишљења онима који желе да коментаришу правовремена питања из теолошке перспективе или покушају да теологију доведу у дијалог са изазовима савременог света, достижући тако шири и не искључиво академска публика. Стога блог тежи да укључи не само академске радове већ и есеје који теже промоцији православне теологије, као и шире хришћанске мисли, без нужног поистовећивања са званичним ставовима академије Волос или званичним изјавама Цркве. Усвајајући за наслов уводни стих Посланице Јеврејима, далеко од било какве тврдње о ауторитативном или искључивом тумачењу, намера овог блога је да служи полифонији и теолошком плурализму, да поздрави и синтетише постојеће теолошке тенденције.


[1]Fr. Lambros Kamberidis, “The Diversity of Orthodoxy in a Unilateral World,” Indiktos, 21, November 2006, 47-62, овде 57-60 [на грчком].


Др Пантелис Калаитзидис, је директор Волос академије за богословске студије у Волосу у Грчкој и члан Извршног комитета Европске академије за религију у Болоњи, Италија.

Слика заглавља је детаљ са зидне слике Вазнесења Ралиса Копсидиса у цркви апостола Павла у православном центру Васељенске патријаршије, Шамбеси, Женева, Швајцарска (1975).

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.

Print Friendly, PDF & Email

About author

Rate this publication

Did you find this essay interesting?

Click on a star to rate it!

Average rating 0 / 5. Vote count: 0

Be the first to rate this essay.

Share this publication

КОНТАКТ

Dr. Nathaniel Wood
главни уредник
nawood@fordham.edu