О. Бохдан Хладио (Fr. Bohdan Hladio)
Много речи и мастила се и даље троши критикујући Цариградску патријаршију због њеног „неканонског“ додељивања аутокефалије православној цркви Украјине (ПЦУ). Карактеристичне су речи новоизабраног патријарха српског Порфирија:
„Поступци Цариграда у Украјини нису у складу са традицијом Цркве. На страни смо реда и канона,“… Такође је додао да ће „Многи рећи да смо ми [Српска православна црква] на руској страни. Али ми смо на страни наредби и канона“.
Такве превише уобичајене изјаве занемарују чињеницу „која се тиче … начина успостављања аутокефалности било ког дела Цркве, ниједан од светих канона не даје смер или наговештај.“[i] Изјаве попут Патријархових постављају питања „Који канони? Чија наредба?“
Опште је прихваћено да црква, да би постигла аутокефалију, мора да буде „зрела“ и да поседује довољно „ресурса“ (тј. довољан број епископа, епархија и верних) да организује и одржава свој црквени живот; мора постојати жеља људи/Цркве одређене територије да буду аутокефални; и „Мајка Црква“ (аутокефална Црква на чијој се територији налази „Ћерка Црква“) се мора сложити. Тада је Аутокефалија призната доделом Томоса од Васељенске патријаршије и признањем од свих осталих аутокефалних Цркава.
Конструктивна расправа о украјинској аутокефалији је немогућа без разматрања аномалних аутокефалија које је једнострано прогласила Московска патријаршија у Пољској, Чехословачкој и „Америци“.
Што се тиче Украјине, након Сабора уједињења (15.12.18.) и доделе аутокефалности ПЦУ (06.02.19.), Московска патријаршија (МП) је против Васељенске патријаршије (ВП) изнела оптужбе тврдећи да је Цариград прекршио московску „канонску територију“; да је ВП доделила аутокефалију „расколничким телима“; и да је игнорисала „канонску“ цркву, тј. „Украјинску православну цркву“ у надлежности Москве („УПЦ-МП“). Из перспективе ВП, ове тврдње биле су очигледно лажне: акт којим је надзор над Кијевском метрополијом пренесен на МП 1686. године ВП је поништила у септембру 2018; „расколничка тела“, тј. Украјинска аутокефална православна црква и Украјинска православна црква-Кијевски патријархат, престали су да постоје само-ликвидацијом пре Сaбора уједињења; а ВП је послала позивна писма свим архијерејима УПЦ-МП, чији је поглавар, митрополит Онуфрије, био једини од три православна тела чију је кандидатуру ВП на челу нове аутокефалне цркве сматрао прихватљивом. Поред тога, МП није напредовала ка решавању вишедеценијског раскола у Украјини. Оптужбе Москве против ВП, с обзиром на сопствену историју коришћења аутокефалије као политичког алата у 20. веку, изгледале су посебно неискрено.
Након Стаљиновог зближавања са Московском патријаршијом 1943. године, комунистичке власти су охрабриле Московску патријаршију да преузме водећу улогу у светском православљу стварањем „православног Ватикана“ и организовањем „8. васељенског сабора“ (види поглавља 8 и 9 Руске православне цркве 1917. – 1948, од пада до васкрсења, Данијела Калкандјиева). После Другог светског рата, МП је приморала Пољску цркву да се одрекне аутокефалности коју јој је одобрила ВП 1924. године. Због послератних пограничних насеља, већина територије и верника Пољске православне цркве завршили су у Совјетском Савезу, па су тако Цркви остале само две епархије, очигледно недовољни „ресурси“ за аутокефални статус. Упркос овој аномалној ситуацији, МП је 1948. године (поново) доделила аутокефалност Пољској цркви.
Остављајући по страни раштркане заједнице у својим источним регионима, православна црква у Чехословачкој основана је под покровитељством Српске патријаршије од парохија и свештенства који су напустили Римокатоличку цркву. После Другог светског рата (бројчано много већа) грко-католичка („унијатска“) црква у Чехословачкој ликвидирана је од комунистичких власти, а њене цркве и институције су додељене Чехословачкој православној цркви. На „захтев“ Москве, Српска црква је пренела своју канонску територију (укључујући и Мукачевску епархију, која је до тада била укључена у сам Совјетски Савез) на МП, која је 1951. године једнострано прогласила Чехословачку цркву аутокефалном.
Проглашење аутокефалности Православне цркве у Америци уследило је сличним током. „Митрополија“ (као што је ПЦА била позната пре 1970.) била је трн у оку МП, којa није успела да се инфилтрира или контролише, а „егзархат“ МП у Северној Америци представљао финансијску и политичку одговорност. Када је крајем 1960-их Метрополија покушала да тражи канонско признање од ВП, Москва је одлучила да би најбољи начин деловања био проглашење Митрополије аутокефалном, при чему би ПЦА добила канонски легитимитет који је тражила, док би МП вероватно стекла већи утицај унутар ње као њена „Мајка Црква“.
Тамо где је аутокефалност Пољске била нерегуларна јер Црква није имала потребан број епархија, епархијских епископа итд. да би се „квалификовала“ за аутокефалију, а аутокефалност Чехословачке захтевала је „премештање“ са канонске територије Србије у Москву како би Москва могла постати „Мајка Црква“, аутокефалија за „Америку“ додељена је једној јурисдикцији међу многима, а не свим православним хришћанима „Америке“ – свака Црква је на свој начин била аномалозно аутокефална.
Све ово поставља неколико питања:
С обзиром на чињеницу да је Цариград несумњиво матична црква Кијевске Митрополије, као што је то био случај са црквама Србије, Румуније, Грчке итд.; да су, када су балканске земље успоставиле сопствену државност, њихове Цркве добиле аутокефалију од Цариграда; да је украјинска државност поново успостављена 1991. године и да је средином овог века већина њених православних верника јасно желела своју аутокефалну Цркву, како се поступци Цариграда у Украјини могу описати као „неканонски“ или „против црквеног поретка“ посебно од оних чије су цркве на потпуно исти начин добиле сопствену аутокефалију?
Последица је такође важна: како Москва, с обзиром на сопствену историју инструменталне употребе аутокефалије, може да убеди себе и изврши притисак на друге да осуди акције Цариграда у Украјини?
Још више забрињава чињеница да је Москва једнострано, без икаквог канонског првенства да то уради, доделила аутокефалност црквама на „канонским територијама.“ Над тим територијама је имала само најситније и контровезне тврдње да Цариград није прекинуо заједницу са МП, а МП је предузела радикалан корак прекида јединства са Цариградом након што је доделио аутокефалију ПЦА на исти „традиционални“ начин као што је доделио аутокефалију свим „модерним“ аутокефалним Црквама. Зашто?
Аутокефални статус пољских и чехословачких цркава временом је решен. Аутокефални статус ПЦА и ПЦУ још увек се оспорава, мада, парадоксално, док је каноничност ПЦА универзално призната, Цркве и архијереји у сфери утицаја Москве (pace Патријарх Порфирије) и даље одбијају саслуживање са свештенством ПЦУ .
Кирил Ховорун примећује да је „Аутокефалија преживела многе трансформације и кризе… У неким периодима своје историје готово је нестала, а у неким је стекла екстремну моћ. Током свог дугог историјског путовања попримала је различите облике и тумачења“ (Скеле Цркве, 88-89). Можда је најважније питање у целој овој полемици „како се концепт аутокефалије може „трансформисати и протумачити“ како би постао фактор уједињавања, а не поделе у глобализованом свету?“
[1] Patriarch Benjamin of Constantinople, as cited by Peter L’Huillier, in “Accession to Autocephaly.” St. Vladimir’s Theological Quarterly 37, no.4 (1993): 298.
О. Бохдан Хладио је свештеник Украјинске православне цркве Канаде, тренутно служи у Ошави, Онтарио.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
