Петре Мајкан (Petre Maican)
Недавно је новински чланак скренуо пажњу јавности на прилично необичан захтев који је православни верник упутио свом епископу у Румунији. Верник је владику питао зашто Црква не предузима ништа поводом ситуације хиљаде сирочади и напуштене деце у земљи. Верник је чак предложио практично решење: установити Свету Тајну усвојења као предуслов за примање хиротоније. На тај начин би се решио део проблема. На то је јерарх одговорио указујући на човекољубиву делатност Цркве која је већ успостављена и на тежак процес који следи за усвајање, а из финансијских разлога је искључио могућност повезивања усвојења са хиротонијом. Млада породица не би имала материјалних средстава да одмах усвоји дете.
Сада застаните на тренутак и покушајте да превазиђете оно што мислите о одговору епископа или почетном утиску неспретности који предлог изазива. Јерарх је у праву са одбијањем условљавања хиротоније усвојењем, мада из разлога који нису они који је споменуо: не само да се никоме не би требало наметати било каква Света Тајна, већ и да присиљавање некога да усвоји дете да би стекао положај може довести до инструментализовања детета, а то не би нужно побољшало живот истог. Ипак, ова идеја се свакако може ценити. Предлог потиче са доброг места, сагоревајући пажњом и саосећањем карактеристичним за хришћански етос, још од првих векова, када су хришћани усвајали децу са инвалидитетом коју су незнабошци напустили поред пута. Такође постоји истина у претпоставци да би, ако би усвајање било Света Тајна, пракса би добила већу видљивост и више православних верника могло би се охрабрити да је приме. Али, што је још важније, аутор писма нас позива да размислимо о фундаменталном питању: Да ли постоји разлог против усвајања Свете Тајне? Из перспективе систематске теологије, у искушењу сам да кажем не.
Свете Тајне су увек биле један од стубова црквеног постојања, али њихов број је варирао током векова. Док је за Римокатоличку цркву списак Светих Тајни већ дефинисан од средњег века, за православне ствари изгледају другачије. Како отац Андреј Лаут објашњава, број од седам Тајни представљен је православцима на унионистичком сабору у Лиону 1274. године. Касније, током реформације, православци су почели да говоре о седам Тајни како би се разликовали од протестаната. На крају је број седам уврштен у православне катихизисе, али без нужне легитимације патристичке традиције. Сам отац Лаут сугерише да ограничење броја тајни „лоше одговара приступу православне теологије“ (Упознавање источно-православне теологије, epub, стр. 136).
Па ипак, узмимо пример теолога који се у свом магнус опусу, Искуство Бога, користи без питања броја седам сакрамената: отац Думитру Станилоае (1903-1993). Као што ћемо видети, чак и унутар његовог оквира, још увек постоји легитимно место за још један Сакрамент. Станилоае не користи ову прецизну реч. Више воли мистерију (taină). Као прво, реч сакрамент се ретко користи у црквеном контексту на румунском језику. Ипак, ово је више од језичких преференција. Станилоае је користио израз сакрамент у својим раним списима из 40-их и 50-их, али га је касније напустио. За њега мистерија (taină) остаје ближа грчкој mysterion, то је нешто скривено што се открива верним деловањем хришћанина. У овом ширем смислу, чак и само људско биће могло би постати мистерија ако би ујединило материјалну и духовну страну свог бића са Христом, а затим учинило да се Христос пројави свету.
Станилоае, међутим, одлучује да говори о само седам Светих Тајни. Разлог зашто се ограничава на само седам постаје тешко схватљив када се прочита ова дефиниција:
Тајна се прославља у сусрету два људска субјекта који су се кроз веру отворили Духу Светом, који делује у миљеу Цркве, а овај сусрет се продужава и директним додиром њихових тела, или кроз посредовање неког материјалног елемента. Нису материјални елементи, изговорене речи или реализовани гестови узети у себе тајна. Уместо тога, тајна има свој значај у вером испуњеном сусрету двеју особа у средини Цркве која је препуна Духа Светога, као и у телесном контакту двеју особа, заједно са сведочењем њихове вере које дају кроз своје речи, како веру онога који прославља тајну, тако и онога који је прима.
(Искуство Бога, том 5, стр. 2-3)
Ова дефиниција ни на који начин не одбацује могућност још једне Свете Тајне. Може се приговорити да се Свете Тајне разликују од осталих симболичких радњи и геста и да би усвајање могло бити управо то — још једно симболично деловање, примање благослова — али не и Света Тајна. Али, која је онда улога Светих Тајни?
Станилоае преноси консензус већине православних теолога када каже да је улога Тајни да нам помогне да се приближимо сједињењу са Христом. Свака Тајна подиже и јача људску природу на путу ка сједињењу са Христом. Крштење нас уводи у живот у Христу, Помазање излива на нас дарове Духа Светога, Евхаристија нас укључује у тело Христово, Исповест помаже у чишћењу нашег односа са Христом од сваке лажи и незадовољства. „Ми растемо у својој људској природи са духовне тачке гледишта баш као што се и Он удостојио да расте у својој људској природи. Не можемо прескочити различите фазе раста које припадају овој природи.“ (Искуство Бога, том 5, стр. 18-19).
Тешкоћа је у томе што овај одговор не оправдава у потпуности још три Свете Тајне које нису директно повезана са нашим животом у Христу: брак, рукоположење и јелеосвећење. Ово последње може се некако угурати у категорију сакрамената који воде Христу ако исцељење повежемо са одређеном унутрашњом целином која мора да се обнови свакој особи, али то се не односи на прва два. Да би решио ову напетост, Станилоае разликује Свете Тајне непосредног сједињења са Христом и сакраменте служења. Брак и рукоположење спадају у ову последњу категорију. Говорећи о браку као служби, Станилоае каже:
Већина људских бића живи пунину брачног односа актуелизујући врлине као плод њихове сарадње са овом милошћу или као облике њиховог посвећења у овом непрекинутом и интензивном односу. Кад се једном ступи у овај однос, он има одређени квалитет истакнутости који у позитивном смислу одређује све остале односе које човек има у друштву, а који брак умножава.
(Искуство Бога, том 5, стр. 168)
Не би ли управо ове реченице могле имати исту тежину у случају усвојења? Зар усвајање не актуелизује врлину оних који су јој посвећени? Није ли милост потребна у тим односима успостављеним из жеље да се поклоните потпуно непознатом човеку? За мене је тешко одговорити негативно.
Не може се много наћи против додавања усвојења на списак светих тајни. За православну теологију тајне су путеви ка обожењу. Дају нам снагу да се приближимо Богу и својим делима учинимо видљивом Божју љубав према човечанству. И где се још ова љубав може испољити потпуније него у акцијама којима се жртвујемо за друге, за људе које не познајемо, а учимо да волимо?
Било би некако иронично клизити преко овог вишег значења Свете Тајне ради симболике. Било би иронично на готово смешан начин држати се броја који чак није део нашег идентитета, већ остатак нашег „вавилонског ропства“ западне теологије. Иронија би постала тамнија и немилосрднија ако бисмо оставили раширене руке сирочади и оних који су раширили руке да их приме без снаге благодати која се излива из сакрамената, само зато што смо очарани магијом броја.
Петре Мајкан је постдокторaнт на UCLouvain и један од оснивача Православног института Светог Јована Златоустог у Абердину у Шкотској. Његов тренутни истраживачки интерес је у области теологије инвалидитета, фокусирајући се на однос између интелектуалног инвалидитета и православног схватања људског савршенства.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.