Фил Дорол (Phil Dorroll)
Термин „акомодациониста“ недавно је постао тема неких препирки у глобалним православним хришћанским разговорима о људској сексуалности. Израз је изведен из веома утицајне књиге Станлија Хауерваса и Вилијемa Вилмона, Ресидентни ванземаљци: Живот у хришћанској колонији (први пут објављене 1989. године, а поново издате 2014. године са новим предговором и поговором). Будући да би овај израз могао да утиче на начин на који ми као православци разговарамо једни с другима о нашој традицији, уношење неке јасноће у сам термин могло би бити корисно. Стога сам директно ступио у контакт са Хауервасом и Вилимоном како бих стекао увид у њихово разумевање концепта. Обоје су се љубазно сложили да разговарају са мном о овој теми. Следи моје размишљање о њиховим кључним тачкама. (Директни цитати без навода узети су из телефонских разговора који су се одвијали у априлу ове године, а цитати из самог текста преузети су из најновијег издања из 2014.).
Резимирао бих Хауервасово и Вилимоново схватање појма „акомодациониста“ на следећи начин: израз „акомодационистички“ је критична хеуристика, а не категорија јереси.
И Хауервас и Вилимон објаснили су да тај термин није користан као начин за означавање одређене групе људи. Уместо тога, он означава одређену врсту методолошке грешке у хришћанској теологији. Акомодационистичко размишљање се јавља када се етичким и филозофским категоријама секуларног света дозвољава да уоквире појмове хришћанског теолошког мишљења. Ова критична хеуристика је средство којим се хришћани могу увек изнова питати да ли се њихов ум слаже са условима света или се преображава у Христу (Римљанима 12, 2).
Због тога су и Хауервас и Вилимон приметили да разговор о ЛГБТ идентитету сам по себи не представља акомодационистичко размишљање. Као што је објаснио Вилимон, мишљења о људској сексуалности и идентитету нису врховни критеријум онога што чини хришћанску ортодоксију, па као верни хришћани можемо непрекидно водити разговор о дубоким питањима људског идентитета и искуства. У ствари, тврди он, користећи овај разговор као начин за разликовање правог хришћанства од лажног хришћанства, то само по себи може бити облик акомодационистичког мишљења, јер приморава хришћане да се категоризују према одређеним политичким и идеолошким оквирима садашњег историјског тренутка.
Како је рекао Хауервас, „Не разумем како се за аргумент у традицији може рећи да је акомодационистички поглед“. Хауервас је приметио да је традиција „живахан аргумент кроз време“ који увек мора да укључује критичку саморефлексију на тврдњу о историјском континуитету: „ако радите исто док се мења свет око вас, заправо не радите исту ствар.“ Традиционални континуитет је пресудан за оно што значи бити црква – али шта тачно тај континуитет значи у датом историјском тренутку мора се непрестано испитивати. Питање које морамо поставити је да ли прилагођавамо своју теолошку рационализацију захтевима света или тежимо свету преображеном у уму Христовом, што би заиста било значење цркве.
Пажљива анализа начина на који Хауервас и Вилимон користе термин „акомодациониста“ у Резидентним ванземаљцима подупире ове тачке. Термин и његови изводи појављују се у тексту седам пута (стр. 27, 28, 32, 92, 94, 148 и 150). У свим овим случајевима, термин се односи на грешку допуштајући савременим политичким категоријама и друштвеним бригама, које су увек непредвидиве и променљиве, да диктирају услове хришћанске друштвене мисли. То не значи да хришћанство нема шта да каже на социјална питања. Супротно томе – хришћанска мисао мора да се бави социјалним питањима и да се бави њима, али управо зато што то мора да ради под својим условима, њено аутентично сведочење никада неће бити у складу са политиком тог доба. Према Хауервасу и Вилимону, и конзервативно и либерално хришћанство у Америци „у основи су прилагодљиви“, јер оба „погрешно претпостављају да је примарни друштвени задатак америчке цркве потписивање америчке демократије“ (32).
Другим речима, ако хришћанин изложи специфичан став о савременом друштвеном питању из оквира традиције и сведочења, пука подударност овог става са одређеном америчком политичком идеологијом не мора нужно представљати акомодационистичко мишљење. Шта представља акомодационистичко мишљење ако хришћанин верује да је задатак њихове друштвене мисли да се подудара са датом политичком идеологијом. Проблем акомодационистичког мишљења није чињеница да оно има политичке импликације. Проблем је у томе што намерна подударност теологије са датом идеологијом потцењује и држи у затвору истински трансформативну политику теологије, трансформативни потенцијал који је просто много већи него што се икада може идеолошки замислити.
Када се на њега гледа као на критичну хеуристику, појам „акомодациониста“ може помоћи хришћанима да се укључе у индивидуалну и заједничку саморефлексију о томе шта традиционално значи расуђивање у савременом свету. Хришћанска саморефлексија је критична, јер како каже Вилимон: „Верујемо да црква може бити главно средство за обраћење, детоксикацију и усађивање пракси које су неопходне да би била хришћанска у свету који мисли да већ јесте“ (4). Оно што је на крају потребно јесте обнављање уверења да нас Јеванђеље „враћа на потпуно нову концепцију шта људима значи да живе једни с другима. То потпуно ново схватање је црква“- или простор у коме преображај у Христу постаје тло преображаја и спасења читавог света (92). Због тога је Хауервас књигу описао као у основи „пун наде“, јер „сугерише да заправо живимо у време када Бог чини дивне ствари за цркву“ (173–4).
Фил Дорол је ванредни професор религије на колеџу Вофорд у Спартенбургу, Јужна Каролина.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
