В. К. МекКарти (V.K. McCarty)
Први излазак сунца на Истоку пробијао се по мутном пејзажу; то је време које је раним монасима било добро познато, јер је почињао молебан, када је звонар могао тек да види обрисе своје руке. Јеванђелист Марко нас оставља у врту уз Христов гроб, у можда најнеобичнијем тренутку у историји. Јер, када су се те живописне крхотине јутарњег светла пробијале кроз таму са Истока, Марија Магдалена и друге жене дошле су носећи миро да правилно заврше припреме за сахрану свог драгог Господа, Исуса. Кад су се приближиле, Јеванђелист каже да су биле забринуте како ће доћи до гроба, јер је камен био тежак.
Тада се догодило нешто заиста чудесно. Жене Мироносице доживеле су нешто што је свима променило живот. Сва четири Јеванђеља описују тренутак. Иако је свака прича мало другачије, порука је толико дубока и тако темељна за наш живот као хришћана, да детаљи нису толико ни битни и да се догодило и открило нешто крајње трансцендентно. И ми то такође доживљавамо лично и трансцендентно на Пасхи. Тако је сјајно божанско да се може описати само као нешто попут бљештаве беле анђеоске фигуре — попут муње, заиста — визије толико снажне да се камен помери и види се празна гробница; и на неки блистав начин, жене одједном у дубини срца знају — Он није мртав. Ово је сигурно прво истински апофатичко привођење Васкрсења. Он није овде! Није мртав! Христос је жив! А блистави анђео завапи Мироносицама: „Зашто ви жене сузама мешате миро? Погледајте гробницу и схватите: Спаситељ је васкрснуо из мртвих! “ (2. глас; Стихира Мироносица, Цветни Триод, за Недељу Жена Мироносица)
Да, али земљотрес је померио камен, зар не? А није ли глава платна остала, убрус онај, зар не? — Нека детаљи буду занемарени и уживајте у овом чуду до дубине ваше душе. Да, али, наш црквени отац, Григорије Ниски, подсећа нас да су „жене које су носиле биље долазиле неколико пута до Гроба и сваки пут су се њихов број и њихова имена разликовали; тако да сваки јеванђелист говори само о једној од ових посета“ (Успенски, Значење икона [1989], 192). И сигурно је друга Марија Богородица, зар не? — Нека детаљи буду занемарени, пријатељи моји, и почастите своје срце чудом васкрсења. Много је речено, кроз Јеванђеља и литургијску традицију, да се са сигурношћу утврди које жене и наслови које окружују гроб и његов покров; али, величанственост Христа васкрслог и његова стварност у вашем животу далеко надмашују било ког сведока.
Кога онда славе ове православне жене Мироносице? Наша традиција је идентификовала међусобно повезано окупљање жена од сведока комбинованих Јеванђеља: „Оне су следилe Исуса из Галилеје и опскрбиле га“ (Мт. 27,55), и верно су остале кроз ужас његовог Распећа, помазујући његово тело у смрти са ароматичном смирном и биљем. Припрема тела за сахрану са поштовањем и многи други неуредни ритуали повезани са прагом између живота и смрти, често су препуштени женама — а тако је било и са Исусом. Тако се сећања на жене гомилају кроз Приче о рођењу, и баш кад Исус схвата да мора умрети као део своје службе Спасења, жене се појављују у причи да означе дубоку потресност те свести.
Жене које су остале с Маријом у подножју Крста и после у агонији туге, добро их познајемо из сопствене туге, из отупелих дана одмах након што неко заиста вољени умре; када је бол паралишући, и све је компликовано. Ипак, дошле су жене. Било је прекасно у петак, наш Велики петак, преблизу припреме за суботу, да бисмо правилно помазали Исусово тело; али, жене су долазиле чим је празник дозвољавао побожност, са миром и нардом и биљем да поправе оно што је учињено на брзину. И пре него што се дан заврши и ноћ се опет приближава, многи су га видели, и мушкарце и жене, док нам удише Мир, па чак и пече рибу на плажи за доручак (Јован 21, 1-14). Али верне жене нису заборављене. Свети Јероним каже да су „убрзале своје женске кораке и отишле до апостола, да би се кроз њих расејало семе вере“ (Св. Јероним Ком. на Мат. [2008], 325]. И Григорије Палама нам говори да са поуздањем можемо знати да су „Мироносице све оне верне жене које су следиле мајку Господњу, остале с њом током тих сати спасоносне страсти (to kairo tou soteriou pathos) и са патосом га помазале са смирном“ (Омилија за недељу жена Мироносица, ПГ 151.240).
Јеванђелска традиција верних тугујућих жена које носе смирну богата је духом Пасхе и непрестано присутном поруком васкрсења: „Не бој се;“ и, уродило је плодом кроз векове. Како дубоко задовољавајуће, на пример, сазнање да су се свете Мироносице наставиле обележавати тамо где је рана црква започела; одређене жене зване Мироносице биле су постављене у Јерусалимску патријаршију да певају Часове. То је вероватно било негде после посете Егерије у четвртом веку и пре дела студитских монаха у деветом веку који су организовали Литургију — то би било главно писмо за датирање.
Њихова служба на Велику суботу била је посебно значајна; јер су припремили светиљке унутар цркве Светог гроба и тог дана су литургијски оличавали историјске Жене Мироносице. После је Патријарх закључао велика врата до Пасхалног бденија; али „типикон помиње да су Мироносице остале иза, да би умањиле и помазале Свети Гроб“. Када је Патријарх ушао у Цркву на Васкршње јутро, Мироносице су „стајале пред Часним гробом“ и на „Радујте се! Христос васкрсе!“ оне су се клањале и дизале се, кадећи Патријарха, скандирајући Полихронион, „на многаја љета!“ (Карас, „Литургијске функције посвећених жена у византијској цркви“, Тео. Студ. 66 [2005], 110-111; видети Пападоулос-Керамеус, Аналекта 189, 1.11-14). И кажем вам, како се женска обредна функција мироносица подиже у царство литургијског, у ткиво освећујућег Благослова читавог човечанства, тако што укључује ова богозрачна створења, која су упола верна, створена у Божја слика, Пасхална Литургија је потпунија.
Због верности и приношења свете службе Исусу Христу од ових светих жена које су различито сведочене у Јеванђељима у време када је Господ савладао праг живота и смрти, путања њиховог сећања уживала је дугу и велику прославу и светковање од ране цркве до данас. Цркве су назване по светим мироносицама, а у њихов спомен изграђене су школе и манастири и самостани, чак и неколико у Њујорку. Постоје помоћна средства жена Мироносица која пружају пресудно важан добротворни домет.
А данас у цркви постоји покрет Мироносица који позива девојке и девојке ближе Олтару него што би иначе могле бити добродошле. То је средство за похвалу побожног младалачког понашања и мудро у данашње време, нуди им литургијско место у службама које воде до Пасхе, посебно у близини цветне Епитафијеве иконе Христовог гроба. Дух Божији је сјајно процветао у светковањима која су повезана са Мироносицама, а све ове организације и приписивања наслова показују да је јеванђелско сећање на Свете Мироносице блиставо Божијом љубављу за Васкрс.
Једном је један мудри савремени епископ рекао: „Помазање мртвог човека смирном је дело с љубављу да би се надокнадило човеково искварено тело; али, право помазање је стављање Неискварености. Христос је устао из мртвих, будући да је и сам драгоцена Мироточина слатког мириса. Људска природа носи ово драгоцено Ново миро и постаје помазање сваког хришћанина Христовим васкрсавањем из гроба. Дакле, васкрсење Христово као ново миро чини Цркву каналом помазања за све и омогућава сваком хришћанину да буде мироносац“. Ове речи написао је епископ Павле, православни митрополит Алепа, којег су милитанти у Сирији киднаповали и заробили и до сада је вероватно убијен. Његова порука о васкрсењу живи и данас; нека му душа почива у миру много година. И заиста, данас смо, као што апостол Павле изјављује: „Христов мирис Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају; једном мирису од смрти до смрти, а другом мирису од живота до живота “(2 Кор. 2, 15-16).
Па, шта је са онима који нису остали и гледали? Да ли је некима било лако погрешно проценити Исусов дар, у његовом учењу, па чак и у његовом васкрслом присуству, и само видети могућност чуда и исцељења? Можда су многи у гомили која је отпала уживали у укусу моћи и славе – ипак, облачење Христа не стиче вам нову храбру униформу; већ радије налоге за понизно служење у свету, у име Онога који нас спасава и опрашта нам грехе, често тамо где се најмање надамо. Наша дивна Богородица, „Марија је стајала плачући испред гроба“ (Јован 20,11), и још увек стоји да плаче за свима од којих је одвојена. „Доле кроз векове“, како нас подсећа Александар Шмеман, „љубав је увек плакала на овај начин, као што је Христос плакао на гробу свог пријатеља Лазара“.
И сопствену тугу за вољом доносимо на Божији олтар и утеху светлости икона док се клањамо. „Ево, онда“, каже он, „управо је та љубав прва која сазнаје за победу; та љубав, та верност прва је која сазнаје да више нема потребе за плакањем, јер ’смрт је прогутана у победи‘ (1. Кор. 15, 54), а безнадежне раздвојености више нема. То значи Недеља жена Мироносица” (“Love and Faithfulness do not Disappear or Die Out”).
В.К. МекКарти је англикански теолог који предаје на Општем теолошком факултету и пише за Институт за студије источног хришћанства. Њена нова књига „Из њихових усана: гласови ранохришћанских жена“ је изашла из штампе Георгиас Преса.
Ова беседа за православну мисију светог Григорија Богослова у Њујорку посвећена је сећању на Ану Кристину Бетехтин. Илустрација иконе „Мироносице на Христовом гробу“, осликане око 1235. године, и често зване „Бели анђео“, налази се у манастиру Милешева у Србији.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.