О. Ришар Рене (Fr. Richard Rene)
До сада је већ постало готово нормално да примећујемо да је пандемија КОВИД створила (или је можда, апокалиптички изложила) културни раскол у савременој православној хришћанској заједници. Као свештеник, доживео сам ову поделу из прве руке и знам за друго свештенство које је као резултат изгубило парохијане.
С једне стране стоје они који су свим срцем прихватили ограничења и мере које је санкционисала влада и смањиле ширење КОВИД-а. Прихватају затварање цркава као саморазумљиво, а када су скупови дозвољени, поштују стратегије ублажавања као што су вишеструке кашике за причешћивање. Чак, ови људи постају забринути када примете било какво непридржавање здравствених прописа.
С друге стране су они који се опиру покушајима ограничавања или искључивања приступа личним црквеним службама. Присуство богослужењима сматрају неизбежним ризиком, својственим хришћанској вери. Најекстремнији од ових људи оптужују друге хришћане за моралну капитулацију или још горе, жуде за данима ране Цркве када су хришћани наводно ризиковали да се окупе на евхаристијској литургији.
Ако бих био искрен, ставио бих се у средину прве групе, али морам признати да друга културна тенденција покреће важна питања о природи самог ризика који је важно разјаснити. Као прво, подсећа нас да хришћанска вера подразумева ризике које не можемо и не треба да избегнемо. Наше темељно признање је да се Бог из љубави према свету оваплотио и тиме се излагао ризику, што је резултирало смрћу. Слично томе, Бог позива хришћане да преузму темељне ризике док настоје да носе мирис Божије љубави према свету. Тертулијан је прокоментарисао да је „крв мученика семе Цркве“. У овоме је потврдио да је живот хришћана суштински ризичан, јер њихово показивање божанске љубави — укорењено у Божијем ризику стварања и оваплоћења — укључује потенцијално смртоносно излагање свету.
У исто време, и Свето писмо и њихово испуњење у Исусовој земаљској служби јасно сведоче о хришћанском позиву за ублажавање ризика, посебно међу маргинализованим. Позиви да нахранимо гладне, одевамо наге, посећујемо болесне и заточене су непогрешиви и неизбежни, а Исус је јасан да наше спасење зависи од њих. Иако не морамо да се претплатимо на „Јеванђеље за ослобођење“, позвани смо да отелотворимо љубав према Богу делујући у свету да ублажимо околности оних који су у опасности: сиромашних, сиромашних, удовица и странаца.
Тада у традицији Цркве видимо разлику између две врсте ризика: ризика постојања и ситуационог ризика. Ризик постојања је неизбежна изложеност утицају, захваљујући нашим основним рањивостима створењима. Ситуациони ризик је изложеност афекту због наших околности: болести, сиромаштва, класе, расе итд.
Уопштено говорећи, ризик постојања не може се на крају избећи, док се ситуациони ризик може ублажити социјалним, политичким, економским, технолошким, образовним и медицинским средствима. Међутим, те две врсте ризика никако нису нераздвојне и независне. На пример, људи погођени економском нестабилношћу (ситуациони ризик) имају већи ризик од смртности (ризик постојања). Укратко, две категорије су „нејасне“ и међусобно зависне.
Секуларни свет гаји наду да на крају можемо све ризике учинити ситуационим. Ако можемо предузети довољно корака, можемо у потпуности елиминисати ризик и ефикасно постати нерањиви. У међувремену, позивамо се на језик отпорности и разговарамо о томе да „одскочимо“ боље него што смо били раније. Према овом гледишту, ризик постојања је непријатност којом се може управљати на најбољи могући начин, ако не и потпуно побеђивати. Забринутост због поштовања ограничења КОВИД-а потиче од секуларне анксиозности пред ризиком који се и даље опире лаком или доследном управљању.
Супротно томе, постоје они —многи од оних људи који верују —који изгледа да све урушавају у ризик постојања. Према овом гледишту, само Бог може да нам подари ово стање крајњег, безризичног процвата. Због тога морамо само да ублажимо најочигледније ризике у свом животу. Остало је, такорећи, у Божијим рукама, а све што треба да урадимо је да верујемо…
Кључна ствар је да се оба ова гледишта заснивају на претпоставци да се крајњи људски процват састоји од потпуне слободе од ризика (односно нерањивости), било да је то постигнуто човеком (кроз законе, образовање, науку или технологију), или пак божански милосно. Они су дакле две стране исте медаље. Штавише, сама медаља је „смешан новац“, јер на крају негира љубав, која увек захтева излагање другом и зато је увек ризична.
Да бисмо превазишли раздор који имамо у нашим заједницама, било би корисно стећи навику разликовања две врсте ризика. Јасно је да би основни ризик постојања за живот верног хришћанина подразумевао окупљање у цркви бар у групе од двоје или троје да би примили Евхаристију, према Исусовим речима (Мат. 18, 20). Међутим, да ли би се исто могло рећи за ризике повезане са тим колико се више људи окупи лично, осим „двоје или троје“; да ли носе маске или не; или како примају Евхаристију? Да ли су ови ризици постојања саставни део показивања божанске љубави у односу на свет или су ствар ситуационог ризика који можемо и треба да ублажимо у оквиру широких параметара традиционалне праксе?
Разликовање ситуационих ризика и ризика постојања у нашем црквеном животу неће увек бити (или чак често) лако. Међутим, прављење разлике — без превише поједностављивања сложених начина на који су две врсте ризика међусобно повезане — може нам помоћи да сазнамо разлику, етички говорећи, између наших планина и наших кртичара.
О. Ришар Рене је студент докторских наука Универзитета Светог Михајла, Школе за теологију у Торонту. Он је пацифички регионални капелан за поправне установе у Канади и директор друштва за православне затворенике Свети Силас (Канада).
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
