Андреј Шишков (Andrey Shishkov)
Говорећи о људским правима у православљу, морамо јасно разумети зашто нам је потребан овај дискурс и како ће утицати на теологију и верску свест. По мом мишљењу, то има две примарне сврхе: заштиту слабих и укључивање. Данас дебата о људским правима све више погађа православну политичку теологију и антропологију, али не утиче на еклисиологију. Клерикалне структуре моћи колонизовале су православну еклисиолошку свест и контролисале визију црквене норме, црквене структуре и црквенe границe. Укључивање у цркву лежи у рукама привилеговане групе и зависи од произвољне моћи те групе, која кочи развој инклузије.
Клерикоцентричност је карактеристична за већину еклисиологија. Кроз њу остатак цркве на клирике гледа као на изабрани део црквеног народа, чије им свештенство даје предности, не само практичне, већ и, у неким тумачењима, онтолошке природе (хиротонија мења природу особе). Еклисиологије описују цркву тако да клерикалне структуре неизбежно постају њихова жаришна места и замењују слику цркве. Када говоримо о цркви у свакодневном животу, одмах замишљамо духовника, богослужење или црквену зграду. Ове еклисиологије садрже поруку да ако неко припада правој јурисдикцији, правилно учествује у правом стилу богослужењима и сакраментима, следе праву праксу и повезује своју веру са православљем — чији садржај такође контролишу свештеници — онда ће се спасити. Такви еклисиолошки концепти као што су раскол, јерес, евхаристијска заједница итд., постају инструменти контроле моћи. Чак се и о месту жена у цркви говори углавном на чиновнички начин као тема женског свештенства.
Еклесиологијом, црквене власти постављају варијанту норме у „црквени организам“ да су неки црквени актери потлачени или чак искључени из цркве. У исто време, упркос „нормативном насиљу“, искључени не нестају из цркве. Они и даље постоје у сенци цркве као нешто чудно, непожељно или једноставно незгодно. Жене, хомосексуалци, трансродне особе и други квир људи, некрштене бебе, људски ембриони, животиње и друга нељудска бића, свети предмети и ствари и културно наслеђе налазе се у црквеној сенци. Тешко их је наћи у еклисиолошким описима, али њихов утицај на црквени живот је значајан. Могло би се упоредити са тамном материјом у свемиру.
Мрак плаши својом неразумљивошћу и неизвесношћу, и тако нас подстиче да се тога решимо, избацимо из цркве, а не да упознамо је боље и пустимо је да уђе. На пример, руски православни мислилац Сергеј Фудел (1900-1977) је предложио концепт црквеног тамног близанца да би описао овај феномен. У својој књизи На зидовима Цркве (написаној у Совјетском Савезу 1970-их), Фудел прича причу о свештенику који је својој заједници најавио да напушта службу: „Варао сам вас двадесет година и сада скидам ово рухо“. Реакција људи била је „врисак, бука, плач“. Међутим, један младић се попео до амвона и рекао: „Тако је увек било. Сетите се да је Јуда такође седео на Тајној вечери“. Тада Фудел закључује: „Ове речи које подсећају на постојање мрачног близанца цркве у историји су некако умириле многе или нешто објашњавале. Штавише, присуствујући Вечери, Јуда није прекршио Свету Тајну.“
Видимо да понашање свештеника, ненормално и искрено чудно са становишта заједнице, доводи до забуне и стрепње. Главни страх је „кршење Свете Тајне“, подривање чиновничке гаранције за спасење. За црквену свест колонизовану клерикалним еклисиологијама, „интегритет“ клерикалне структуре (Света Тајна која се врши на сабору народа) важнији је од особе (свештеника) која се усудила да делује поштено. До обнављања равнотеже долази стигматизацијом чудног Другог, који „смирује многе“. Свештеник постаје Јуда који је издао Христа. Фуделов мрачни близанац је страна црквеног живота против које се мора борити и осуђивати. Осећај мрачног близанца рађа ужас. А борба против ње свакако има клерикална обележја: према Фуделу особа се екскомуницира из цркве учешћем у мрачном близанцу и с њим се он или она поново спаја кроз исповест након што клирик прочита молитву дозволе.
Коначно, Фудел закључује да све искривљено, нечисто и погрешно што видимо у црквеној огради није црква. Овај приступ не прави разлику између етички неприхватљивог и једноставно чудног. Обоје припадају тамном близанцу. Такође не постоји разлика између грешника и греха, што овај концепт чини етички сумњивим. У Фуделовом приступу ништа није изненађујуће. Концепт „мрачног близанца цркве“ може се уврстити у групу еклисиологија насталих под утицајем идеја романтизма. Ова група укључује готово сву модерну православну еклисиолошку мисао од Алексеја Хомјакова до Кирила Ховоруна и Аристотела Папаниколауа. За такве еклисиологије типично је сматрати цркву интегралном целином у којој све „тамно“ (у горе наведеном негативном смислу) или пресуши, одумре и отпадне или је дефинисано као болест против које се мора борити и на крају уништити.
Фуделов мрачни близанац није приступ описивању ненормалног и необичног, већ начин његовог искључивања из цркве. Механизам искључивања (и укључивања) под надзором је чиновничких структура и нико се не може осећати заштићеним од њихове самовоље. Митрополит Антoније Блум рекао је да су га једном изненадиле речи Николаја Зернова да су васељенски сабори постали трагедија за цркву: формализовали су оно што је требало да буде флексибилно. „Мислим да је био у праву“, закључио је митрополит Антоније.
Фуделов пример показује да у цркви не постоји језик описа чудног и ненормалног, осим негативног. Стога је савремена еклисиологија суочена са задатком да пронађе такав теолошки језик. Прво, требало би да опише учеснике и појаве који спадају у подручје црквене сенке, дајући им глас. Друго, то би требало да ради на ненасилан начин. И треће, требало би да понуди општи метафизички оквир за такве описе. Приступ који комбинује сва три задатка називам „мрачном еклисиологијом“. Намера му је да прикаже двосмисленост, необичност и непредвидивост наших идеја о цркви разматрањем појава које не спадају у „осветљено“ подручје описано свештеничким еклисиологијама.
Они који живе у црквеној сенци треба да приме свој глас, али то не значи да их треба на силу извући на светло. Ако упоредимо цркву са зградом, онда су зидови цркве попут клерикалних структура. Бацају сенку. Сваког можемо осветлити или извлачењем на сунчану страну или поравнавањем зидова са земљом. Обоје је повезано са насиљем. Да бисмо ненасилно укључили актере сенке у еклисиолошке описе, потребна нам је посебна епистемологија мрака, о којој ће бити речи у мом следећем есеју на ову тему.
Андреј Шишков је суоснивач и извршни директор Центра за напредне теолошке студије у Москви у Русији и коаутор Телеграм канала „Православље и зомбији“.
Ова публикација је припремљена у оквиру истраживачког пројекта „Православље и солидарност“ Школе за теологију и религију на Универзитету у Тартуу, Естонија, уз подршку Естонског истраживачког савета (грант PRG 1274).
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
