КОВИД У ЗАТВОРИМА: НЕПОСТОЈЕЋИ KOMШИЈА

Џони Завицанос (Joni Zavitsanos)

Роџер Раст

„Ко је мој комшија?“ На ово питање, које је стидљиво поставио адвокат у потрази за лаким одговором, Христос најпоетичније одговара у својој параболи о милосрдном Самарићанину. Ради се о човеку којег опљачкају, претуку и оставе да умре поред пута. Многи наводни богаташи пролазе и не пружају помоћ, док један странац необичне вере човеку прискаче у помоћ са великим саосећањем и постаје тихи херој дана. Добри Самарићанин је био проницљив у своје библијско време, али такође сматрам да је прича најрелевантнија сада у нашем постпандемијском свету.

Прошло је више од годину дана откако сам почела да радим на омажу уметничког дела у част животима изгубљеним у месту Хјустон у Тексасу због Ковид-19. Прочешљала сам некрологе, новинске чланке, ТВ програме и провела сам буквално хиљаде сати покушавајући да ставим имена и лица за преко 7000 смртних случајева који су се догодили управо у мом и око мог града. Толико прича је произашло из овог пројекта — усамљеност, изолација, раздвајање породица, немогућност да се правилно жали и сахране вољени, ментално напрезање — толико туге.

У потрази за именима и фотографијама, набасала сам на још једну трагедију унутар трагедије која је била наша пандемија. Почетком априла 2020. објављен је чланак о првој затворској смрти у Тексасу због Ковид-19, човека из Хјустона по имену Бартоло Инфанте, 72-годишњег затвореника који је већ био нарушеног здравља (уобичајено међу већином затвореника, колико сам схватила). Умро је 2. априла, само дан након што је у истом затвору од истог вируса умро и службеник Кевин Вилхер. Ове смрти су ме натерале да потражим веб сајт Одељења за кривично правосуђе у Тексасу да бих утврдила да ли постоје и други случајеви. Открила сам да су бројеви у затворима били запањујући. У ствари, ту би могао бити наш највећи број смртних случајева, заједно са старачким домовима. Стотине ових затвореника и неколицина чувара који су били храбри и долазили на посао такође су умрли од вируса. Били су мушко, женско, црни, бели, сваке старости и националности, сваке боје и вероисповести. Вирус их је узео без обзира.

Ти мушкарци и жене који су били затворени због разних преступа, почев од ситних крађа и прекршајних пријава дроге, до озбиљнијих кривичних дела, попут силовања и убистава, били су смештени у објектима који су током кризе били напуштени. За затвор у коме борави 300-350 затвореника, мора да буде 30-35 чувара како би се осигурало да се задовоље ред и основне потребе затвореника. Ипак, током пандемије, затвореници и затвори имали су среће ако су 2 или 3 чувара дошла на посао. Сигурна сам да затворени мушкарци нису имали појма зашто, али било је чланака које сам прочитала говорећи о притужбама затвореника на то што немају чисту постељину, тоалетни папир, одговарајућу храну, није им дозвољено никакво средство за дезинфекцију руку, јер је ово забрањена супстанца и збијани су буквално кревет до кревета, један близу другог, прекривајући уста чарапама и ћебадима да се заштите док вирус бесни даље, косећи све на путу.

Сећам се телефонског позива који сам упутила Џометри, која није видела свог оца више од 20 година од како је у затвору због крађе, јер је затвор био прилично удаљен од њеног града и посла. Била је добро обавештена након чињенице да се њен отац разболео од Ковид-19 и да је умро у болници Галвестон, где је послата већина свих тексашких затвореника који су заражени вирусом. Описала је свог оца у тако ласкавој светлости. „Јастреб“, како су га од миља звали, служио је у Вијетнаму и био је талентован у многим креативним областима. Углавном је, каже она, волео Бога и своју цркву, а његов дом је увек био отворен за свакога. Рекла сам јој да ми је толико жао због њеног губитка, јер је њен отац требао бити пуштен из затвора, али није, да током ове пандемије десна рука није знала шта ради лева рука. Она је одговорила: „Десну руку није било брига шта лева ради“.

Такође сам разговарала са Остином, Роџеровим сином. Роџер је био на пола пута до куће, месту где се затвореници шаљу пре него што се врате у друштво; место за оне који нису окорели криминалци, али су починили нека ситна кривична дела или се нису придржавали својих условних казни. Роџер је, као и многи, био скоро на изласку, али још увек заглављен унутра. Његов син је поставио приколицу на имању на коме је живела његова породица и био је спреман да га прими, али то се није десило. Телефонски позиви између оца и сина сваке недеље постајали су све тежи и тежи како је Роџер постајао све болеснији. У последњем телефонском позиву, једва је успео да шапне својих неколико речи љубави сину и породици. Роџер је умро од Ковид-19 на пола пута до куће, заједно са неколико других пријатеља који су били затворени тамо. Никада неће моћи имати наду у живот са породицом на овој земљи. Са том великом боли сада живи његов син Остин.

Има толико других са тако трагичним причама као што су Роџер и Јастреб. Св. Силуан Афонски каже: „Свеци су били људи попут свих нас. Многи од њих су изашли из великих грехова, али покајањем су постигли Царство Небеско“. Треба испричати имена и приче. Ту су Антонио, Гералд, Тимоти, Хосе, Данијел, Престон, Густаво, Теодор, Џони, Алонсо, Едвард, Седрик, Ролстон, Валентин, Џими, Мајкл, Џамес, Џером, Вилијам, Седрик, Фернандо, Францис, Силвија, Никол, Давид, Хесус, Роџер, Николас, Мелвин, Томас…

То су они попут момка из параболе. Они су прљави. Смрде. Носе пртљаг злочиначког живота који су некада водили. Они су изопштеници и они које треба одбацити и заборавити као да никада нису постојали, као да нису битни. Њихове ме приче држе будном у многим касним ноћима размишљајући о болу и губитку и осећајући се беспомоћно да пружим руку. Ко је мој комшија? Одговор је нажалост очигледан. Моје комшије су лежале болесне и саме, док сам ја несвесно пролазила поред.


Џони Завицанос је уметница који живи и ради у Хјустону у Тексасу. Створила је омаж под насловом ЖИВЕ ИКОНЕ: Спомен на жртве пандемије Ковид-19 из Хјустона. До данас је прикупила преко 500 од преко 7000 људи који су умрли у њеном родном граду. У знак поштовања према свом грчком наслеђу и православној вери, и свом оцу византијском иконописцу Диамантису Касису блаженог сећања, приказала је сваког појединца са ореолом златних листова око главе. Пројекат је привукао пажњу Музеја здравља и медицинских наука Џон П. МекГавен, који ће бити домаћин омажу од октобра 2021. до фебруара 2022. На отварању ће бити одржан парастос и пријем за породице жртава. Џони тренутно тражи стални простор за смештај њених радова у Хјустону.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.