КАТОЛИЧКА ПЕРСПЕКТИВА О ДОКУМЕНТУ „ЗА ЖИВОТ СВЕТА“

O. Дитмар Шон, ОП (Fr. Dietmar Schon, O.P.)

О објављивању Позван да трансформише свет. Православна црква у друштвеној и етичкој одговорности, Списи Источног црквеног института епархије Регенсбург, том 6 (Регенсбург: Пустет, 2021).

У свом предговору за социјално-етички документ „За живот света“, архиепископ Елпидофорос у Америци позвао је православне вернике, као и хришћане других вероисповести и све људе добре воље, да се укључе у дискусију о тексту. Као одговор на овај позив, аутор, члан Римокатоличке цркве, темељно је анализирао текст, написан у духу православне традиције хришћанства, и уважио његов значај.

Документ о социјалној етици био је намењен наставку интеракције са модерним светом започетој од Светог и Великог синода на Криту 2016. године. С обзиром на нова питања и изазове, потребни су били додатни напори како би се цркви и верницима пружили даљи импулси. Поређење са синодским документима показује да социјално-етички документ томе значајно доприноси. Документи социјално-етичког садржаја које је раније објавила Руска православна црква били су укључени у студију како би могли да одговоре на питање континуитета или нових акцената. Приступ мисаоном свету и разумевање социјално-етичког документа отворено је не само многоструким прилозима и публикацијама Васељенског патријарха Вартоломеја већ и многих православних теолога. У оквиру ове студије није било ни намеравано нити могуће покушати у потпуности обухватити разноликост ставова и изјава православне теологије о широком спектру тема обухваћених документом. Укључивање низа прилога јерарха и теолога пре је послужило циљу приближавања тексту у хоризонту којем припада, наиме православном. Притом је постало очигледно да је „За живот света“ доследно црпан из специфичних аспеката модерне православне теологије развијених деценијама.

Иако документ не садржи одељак који је изричито посвећен теми „глобализације“, његова основна оријентација је толико доследно глобална да се у њој може разабрати елемент његове сврхе. Хоризонт треба проширити насупрот националном приступу. Резултирајућа глобална оријентација текста односи се, с једне стране, на садашње ширење православља широм света. Тако се православна дијаспора, укључујући и њена специфична искуства и изазове, валоризује и прима одговарајућу перцепцију заједно са земљама са већинским православним становништвом. Стално надилазећа перспектива „нације“ довела је до поновних процена у контексту читавог низа појединачних тема. То укључује, на пример, ажурирање улоге цркве у друштву и држави у одељку II, које произилази из релативизације историјске стварности Византијског царства за данашње православље. Одбијање „византизације“ као хоризонта очекивања у екуменском дијалогу може дати замах овоме. Исто се односи и на сусрет православља са другим религијама и културама. У одељку VI, тема „инкултурација“ — у овом облику вероватно први пут у званичном документу Православне цркве —могла би се тако заокружити. Читаоцима документа, пре свега, постаје уочљиво да православље може и жели да говори о питањима која се тичу свакодневног живот људи. Ово је нарочито тачно у случају изазова који су међународне величине. У том погледу, Васељенска патријаршија, са својом међународном оријентацијом која се сукцесивно развијала деценијама, преузела је пионирску улогу, која сада може имати снажнији утицај на православље у целини.

Превазилажење граница између питања од етичке важности која карактеришу социо-етички документ постаје нарочито опипљиво у расправи о технолошком напретку, променама у међуљудској комуникацији или хитности очувања стварања. Иницијатори, као и аутори социо-етичког документа, прихватили су се ових и сличних изазова од општег значаја и дали су посебно православну оцену. Отуда сигнал може ићи до целокупног православља, наиме да се хоризонт прошири за разлику од често готово искључиво националног приступа и да се укључи у већи, чак и глобални контекст.

Већ се енциклика Васељенског патријарха из децембра 2017. године односила на „знаке времена“ за предстојећи пројекат. Ови знаци укључују чињеницу да верници живе у друштвима која се одликују вишеструком плуралношћу: мноштво мишљења, струјања, начина виђења и тумачења; мноштво хришћанских конфесија, религија и погледа на свет; мноштво друштвено релевантних актера, укључујући цркве. На овај знак времена одговорено је у одељку III, § 15, јасним признањем и охрабривањем верних на активно, позитивно обликовање општег добра у оквиру демократских услова. На тај начин, Православна црква се уздржава од полагања права на ексклузивни облик интерпретативног суверенитета, јер је историјски можда некада припадала једној цркви и била извршна (уп. такође, између осталог, одбацивање „исцрпљујуће и у многим аспектима прејаке носталгије за неком давно ишчезлом златном ером“ у Одељку II, § 10). Последица овога више није инсистирање на одређеном историјском „поседовању“ цркве, већ фокусирање на вернике, њихова питања и проблеме.

У ствари, показало се да је документ доследно усмерен на верне. Број тема је ограничен како би се верницима олакшало бављење текстом усредсређивањем на најважније ствари и чинећи га лако изводљивим по обиму. Језик документа је дизајниран да објасни и убеди. Тек на врло мало места, на пример, на тему „заштите деце од злостављања“ у одељку III, језик је ауторитативне директиве. Али не само у форми, већ и у садржају, пасторална брига је у средишту текста. Где год су се појавиле одговарајуће маргине, није диктирана одлука, већ је избор етички исправног решења био препуштен онима који су директно забринути, тј. верницима.

Утврђено је да је социо-етички документ у својој аргументацији теолошки оријентисан и „компонован“. У теолошком уводу, кључна реч „заједништво у љубави“ је од посебне важности. Ово је карактеристична формулација, која успоставља унакрсну везу са теолошком концепцијом митрополита пергамског Јована Зизјуласа. С тим у вези, заузет је значајан приступ модерне православне теологије, заснован на тумачењу Божије љубави према његовом стварању и човековом одговору љубави с њим. Друга основна карактеристика теолошког увода састоји се у извођењу социјално-етичке одговорности верника из библијске заповести да воле Бога и ближњег. Тако је аргументација изоштрена према вероватно најсредишњим упутствима јеванђеља, допуњеним аспектом „природно знање о Богу“. Овим приступом оправдању обавезе деловања на социјално етички начин, који је преузет директно из Светог писма, теолошки увод нуди познати хоризонт разумевања изван примарног круга адресата из православља, односно за хришћане других конфесија па чак и за нехришћане.

Међутим, расправа о теолошким аспектима ни у ком случају није ограничена на уводне делове одељака. Аргументација се више пута враћа на теолошке аспекте и тако показује њихову повезаност са феноменима времена и модерног света. Позивање на Свето писмо има посебну тежину, редовно обогаћено позивањем на теологију Отаца и литургију. Међутим, документ се никако не зауставља на тумачењу ових теолошких извора знања. Уместо тога, може се открити специфична употреба централних теолошких аспеката или чак појединачних појмова, која се провлачи кроз читав текст и на тај начин повезује поједине делове једне са другима или их доводи у контекстуалну везу. Све у свему, теолошка објашњења дају читаоцу утисак великог јединства мисли. Нежељени ефекат ове унутрашње строгости социо-етичког документа је да се текстови у којима је требало тражити компромисе или на чију тему још увек не постоји „преовлађујуће мишљење“ истичу релативно јасно, као и изоловане празнине или недостаци у аргументацији.

Неке процене дате у документу вероватно ће довести до интерне православне расправе. Може постати плодоносно ако превазиђе аутокефалне монологе у корист православног сведока у свету. У исто време, православна црква се поставила као суштински актер друштвеног дискурса који се води широм света. У стању је да му да есенцијалне и перспективне импулсе. На крају, али не и најмање важно, документ отвара ново поље за појачану размену између хришћанских цркава. Не чини се нереалним претпоставити да дијалог може довести до сарадње на пољу социјалне етике и да сарадња може довести до значајног зближавања цркава. То би добро одговарало изазовима времена.


Др Дитмар Шон, ОП, је директор Института Источне Цркве дијецезе Регенсбург и предавач на Католичком богословском факултету Универзитета у Регенсбургу.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.