Крис Дуранти (Chris Durante)
Ове године навршава се 30 година од устоличења патријарха Вартоломеја I у Цариградској васељенској патријаршији 1991. Као што је познато, патријарх Вартоломеј је због дугогодишње посвећености питањима животне средине проглашен „зеленим патријархом“. Обележио је почетак 2021. године одржавањем 4. Халки самита о животној средини, од 26. до 28. јануара ове године. Почев од 2012. године,Самити на Халкију били су последњи примери патријархове посвећености животној средини и део су дугачког низа екуменских, међуверских и интердисциплинарних конференција које је одржао о питањима животне средине од свог устоличења. Један од преломних тренутака после ког је Вартоломеј заслужио еколошки надимак био је када је први пут изразио идеју о еколошком греху држећи говор у Санта Барбари, Калифорнији 1997. Тврдио је:
Када људи узрокују изумирање врста и уништавају биолошку разноликост Божијег стварања … Када људи нарушавају интегритет Земље изазивајући промене у њеној клими, огољевањем Земље из њених природних шума или уништавањем мочвара … Када људи повредишују друге људе болестима, када људи загашују Земљине воде, њену земљу, ваздух и живот отровним материјама … То представља грехе.
(Симопзијум о заштити животне средине, Грчка православна црква, Света Барбара, Калифорнија, 8.11.1997)
Па ипак, шта је грех? На грчком, реч за „грех“ је: амартиа, што дословно значи „промашити циљ“. Грех као амартиа има смисла у оквирима телеолошке или циљно оријентисане етике и стога бисмо могли рећи да „грех“ значи да не успевамо да постигнемо своје личне и заједничке циљеве да постанемо особе пуне врлина које теже добром животу у оквиру одличне заједнице док тежимо блискости и сједињењу са божанским. Другим речима, концепт грешења не подразумева нужно кршење закона, већ такође говори о циљевима којима тежимо, начину размишљања који усвајамо и врсти етоса који негујемо као особе и заједнице; све то утиче на начине на које се односимо: једни према другима, природни свет и божански.
Пре неколико година, тачније 2015. године, патријарх Вартоломеј је говорио о „потреби проширења нашег уског и индивидуалистичког концепта греха[i]“. Коментар патријарха Вартоломеја скреће пажњу на чињеницу да нису само појединци, већ и колективи способни за грех. Често препознајемо феномене групне заступљености и заједничког идентитета и заједничке циљеве, вредности и карактеристике које они оличавају. Када се читава једна цивилизација придржава заједничког система вредности и укључи се у заједничке обрасце понашања који резултирају заједничким расположењима, навикама и стиловима живота, можда бисмо то желели назвати цивилизацијским етосом. Водећи обрасце мишљења и понашања, вредности и идеали који информишу етос цивилизације помажу да се утврди да ли ће та цивилизација деловати грешно и промашити ознаку у постизању доброг живота, или ће наставити поштен начин живота.
Патријарх Вартоломеј је 2009. године тврдио да „[основни] узрок нашег еколошког греха лежи у нашој себичности и у погрешном поретку вредности, које баштинимо и прихватамо без икакве критичке процене.[ii]” Можда је корен узрока наше еколошке грешности наш лични и цивилизацијски егоизам и наш поремећени систем вредности, који изгледа да се заснива на тежњи ка пороку, а не према врлини. То је добрим делом зато што је наш савремени цивилизацијски етос прожет економским разумевањем особе и благостања, чији је циљ вечни материјални и финансијски раст на рачун етичког и психо-духовног сазревања. Као резултат тога, често тежимо тренутним задовољствима и краткорочним циљевима, уместо да узимамо у обзир дугорочне бенефиције у свакодневном животу. Уместо да се водимо хришћанским врлинама разборитости, умерености, снаге и правде, као глобална цивилизација — посебно у индустријски развијеном свету — допустили смо да нас воде пороци среброљубља, под маском економског раста и прождрљивости , под маском максималне потрошње и обогаћивања.
Вредновање прекомерне потрошње и сталне индустријске експанзије ради даљег нашег финансијског раста су инхерентне карактеристике неокласичне економије — посебно у њеном неолибералном облику, који се укоренио крајем 1970-их и почетком 1980-их.[iii] Као доминантни економски модел оперативан у глобалном друштву, вредности неокласичне економске парадигме дубоко су утицале на наш глобални цивилизацијски етос у већем делу прошлог века. Вредности овог етоса су се толико укорениле у нашу психу током протеклих неколико генерација да су за већину данашњих људи вредности ове економске парадигме оне које превладавају у управљању њиховим друштвеним животом и обликовању њиховог свакодневног стила живота, а не врлине и вредности хришћанске традиције. Говорећи на Светском економском форуму у Давосу 1999. године, патријарх Вартоломеј је рекао:
највећа тежња човечанства није економско богаћење или економска експанзија … Не можемо живети само од економског развоја, већ морамо тражити … вредности и принципе који надилазе економске бриге. Када то прихватимо, економија постаје слуга човечанства, а не њен господар.
(ГОДИШЊИ САСТАНАК СВЕТСКОГ ЕКОНОМСКОГ ФОРУМА У ДАВОСУ, 1999: ПРАВОСЛАВЉЕ ДАНАС)
Наш сувише уски поглед на људски процват, дефинисан првенствено у смислу финансијског и економског успеха, довео је до начина на које је човечанство промашило циљ у смислу одрживог живљења у оквиру нашег живог биосферног дома или оикоса. Глобална цивилизација, посебно у индустријализованом свету, мора коначно схватити да економски систем којег се сви придржавамо овековечује пороке прождрљивости и шкртости и да придржавајући се његових модела и вредности уништавамо екосистеме у име економског развоја и штетимо здрављу људи који живе у њима у име финансијског просперитета. Морамо схватити да је наставак уобичајеног пословања без мењања наших економских модела и процеса производње и потрошње овековечење једног од примарних извора нашег еколошког греха. У ту сврху, патријарх Вартоломеј је тврдио да је свету заиста потребна аутентична метаноиа или „покајано обраћење“ у најегзистенцијалнијем смислу израза, које би подразумевало еколошку трансформацију личног начина живота сваког појединца, како човековог, тако и заједничког обрасца понашања утемељеног у новом цивилизацијском етосу. Вартоломеј тврди:
Потребан нам је нови начин размишљања о себи, о свом односу са светом и са Богом. Без ове револуционарне „промене мишљења“, сви наши пројекти очувања, колико год били добронамерни, остаће на крају неефикасни.
(ПОРУКА НА МЕЂУНАРОДНОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ О ЕТИЦИ, РЕЛИГИЈИ И ЖИВОТНОЈ СРЕДИНИ, УНИВЕРЗИТЕТ У ОРЕГОНУ, 5. АПРИЛА 2009.)
На крају, морамо послушати Вартоломејев позив и неговати етос заснован на искреном осећају припадности већој еколошкој и међугенерацијској заједници и открити начине на које наше друштвено-економско размишљање може надићи финансијска разматрања како би укључило истинско људско благостање у начине у коме одређујемо шта је најбоље; не само за наше банковне рачуне већ и за наше будуће генерације и наш живи планетарни дом. Добро место за почетак нашег путовања ка еколошки одрживој будућности било би враћање традиционалним хришћанским врлинама разборитости, умерености, снаге и праведности, као мерила изврсности, као и заједничког и релационог етоса који га је пратио.
[i] Васељенски патријарх Вартоломеј. Екологија, економија и екуменизам у часопису ТИМЕ, 18. јуна 2015. Овај чланак појавио се усред сазивања Париског споразума о клими и издавања енциклике папе Фрање: Laudato Si
[ii] Порука Васељенског патријарха Вартоломеја на Међународној конференцији о етици, религији и животној средини, Универзитет у Орегону, 5. априла 2009.
[iii] Пречесто желимо да верујемо да су сви наши поступци, или поступци наших предака, били добри и племенити због психолошког задовољства које нам пружа. Морамо схватити да можемо наставити да волимо своје претке чак и након што смо схватили да су сагрешили.
Овај есеј је веома сажета верзија и изражава идеје изворно изнете у чланку др. Дурантеа под насловом: „Еколошки грех: етика, економија и друштвено покајање“ који се појавио у Journal of Orthodox Christian Studies (vol. 3, issue 2) у децембру 2020.
Др Крис Дуранти, доцент је теологије на Универзитету Светог Петра у Њујорку, члан УНЕСЦО катедре за биоетику и људска права у Риму, као и стипендиста Иницијативе Нова Визија на Теолошкој Антропологији Теолошког Универзитету Св. Андреј у Шкотској, УК. Др Дуранти је такође био укључен у иницијативу „Озелењавање православне парохије“ Грчке православне надбискупије у Америци.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
