Расизам и другост

Николаос Аспрулис (Nikolaos Asproulis)

Први пут се текст појавио на грчком језику на блогу Волос академије за теолошке студије.

Archibald J. Motley Jr., „The First One Hundred Years: He Amongst You Who is Without Sin Shall Cast the First Stone: Forgive Them Father For They Know Not What They Do“

У наше време расизам има много лица. Понекад се манифестује на видљивији начин, а некад на потпуно невидљив начин. Било да се ради о расизму полова, расе, вере или друштвене класе, етничког порекла или сексуалне оријентације, сигурно је да је непријатељ увек онај други. Није важно да ли други представља целе нације, друштвене групе или појединце, други у овом случају постаје „црвено платно“ слепе идеологије, која не дефинише људе као јединствене и незаменљиве особе по угледу на Тројичног Бога, већ првенствено на основу одређених природних карактеристика.

Ово је, могло би се рећи, сам извор расизма и одбацивања другости. Непријатељство према другоме, или боље речено мржња према различитом је оно што дефинише наш идентитет. Овај контрапункт је камен темељац на којем почивају све врсте идеолошких или верских оправдања за дискриминацију међу људима. Не само свако од нас, већ и читави народи формирају свој колективни идентитет на супротан начин, у име националне, политичке, културне, економске, али и верске супериорности и инфериорности над другима.

Зверство Трећег рајха, током прошлог века, засновано на идеологији о аријевској раси, која и даље има утицај у Европи и шире, али и међу верницима хришћанских цркава (укључујући и православне), које показују срамоту или чак равнодушност према неонацистичким формацијама је, на крају крајева, најкарактеристичнији и најодвратнији пример расизма и његових ефеката.

С друге стране, недавно убиство Афроамериканца Џорџа Флојда у Сједињеним Државама, које је шокирало светско јавно мњење, драматично је истакнуло једну од доминантних фигура и манифестација расизма. Реч је о друштвеној неједнакости, маргинализацији читавог становништва у корист било беле чистоте и надмоћи, било у име екстремне неолибералне економске теорије, која све мери кроз призму профита, другим речима неку врсту спорости али и успостављени системски расизам, који прожима не само државну инфраструктуру, већ и свакодневни језик (на пример, говор мржње против различитих преовладава на друштвеним медијима), обликујући обрасце који настављају ову трагедију.

Конкретно, ескалација, а нарочито током последње деценије, избегличких и миграцијских токова у Европу са Блиског истока, која се сматрала, не увек неправедно, као претња (због екстремистичких исламских фундаменталистичких идеја и група) у смислу промене западног начина живота, често храни воденицу расизма. У овом случају је уобичајено да се мултикултурализам и верски плурализам сматрају одговорним за промену начина живота и идентитета и комунитарну фрагментацију западних друштава.

Ако је то случај, постоји ли могућност да хришћанске цркве (које се боре са проблемима почетних фаза секуларизације у Европи и у целом свету) помогну у успоравању овог феномена? Сарадња Цркава, било у контексту екуменског покрета или на билатералном нивоу, теоретски би могла допринети формирању заједничког приступа феномену, настанку филантропског етоса заснованог на темељима хришћанске вере. Осврнимо се овде на марљиве и некада интензивне покушаје просвећених православних архијереја (Свети преподобни архиепископ Америке Јаков и садашњи архиепископ Елпидофорос су најкарактеристичнији примери) или монаха и монахиња, теолога, али чак и лаика попут Оливијеа Клемента или чак став монахиње Марије Скобцове и њеног сина Јурија, као и Ели Фондамински и о. Димитрија Клепинина, које Васељенска патријаршија сада признаје за свеце, а који су били уз Јевреје током Другог светског рата. Привремено оживљавање различитих облика расизма, како у Европи, тако и у другим деловима света, који често попримају облик исповедног расизма, усредсређеног на националне идеологије, нажалост доводи у питање важна достигнућа екуменског и међуверског дијалога и нежну примену секуларизације.

Ова тешка ситуација не би требало да спречи пророчки глас Цркве, критичку и креативну теологију да истакну оне елементе заједничке традиције древне Цркве, који би заиста могли ефикасно допринети решавању целе ситуације. Остајући веран добро познатој опомени светог Павла: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28) као и прича о милосрдном Самарјанину (Лука 10, 30-33) теологија може да делује само на актуелизовање поруке Јеванђеља која у својој сржи има безусловну љубав једних према другима, према ближњем који је слика истинског „Другог“. Тумачећи ову параболу, митрополит Димитрије и Алмирије Игњатије карактеристично бележе у овом правцу: „Одговарајући на питање „ко је наш ближњи,“ Исус Христос … поставља ближњег изван и изнад уског јеврејског контекста, изван и изнад дефиниција расе, нација, друштвених класа или чак религија.“

Централно за ову перспективу је миграцијско путовање, излаз патријарха Абрахама у колективну несвесност три „абрахамске религије“, путовање које понекад открива скривене афинитете. Са наше стране, хришћани, верни учењу о Светој Тројици и њиховим антрополошким импликацијама, позвани су да се у сусрету са „другим“ сете императива теологије личности, препознајући „другог“ као саставни елемент нас самих, нашег хришћанског постојања. Евхаристија – заједничка вечера Божијег народа изван свих облика дискриминације засноване на природи – могла би поново надахнути и отелотворити дух дељења, правде и гостопримства или поучавања кроз обнављајући и ослобађајући црквени етос како поздравити другост „другога.“


Николаос Аспрулис је заменик директора Волошле Академије за теолошке студије у Волосу, Грчка.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.