Ангелики Зиака (Angeliki Ziaka)
Приступајући дискурсу о исламу, Европи и демократији и остављајући по страни очигледна схватања и признања, суочени смо са одређеним запажањима и питањима. Први приступ „исламу, Европи и демократији“ носи са собом одређени консензус. То би значило, да ислам, као верски систем, са мање или више очигледним теократским елементима – зависно у којим земљама доминира и где се примењује, као и због своје „есенцијалистичке“ верске и политичке путање у времену и друштвено – политичком процесу, не носи са собом европске вредности и императиве Запада, као што су демократија и, сходно томе, дух просветитељства. Сматра се да је такве вредности обликовао европски дух –- захваљујући хришћанству и секуларизму – и произведен борбама Француске револуције против верске власти и тираније монархије. Различита историјска, духовна, филозофска и политичка путовања дала су јединствено наслеђе за појединца, друштво и човечанство, штитећи тако људска права и штитећи појединца од услова и императива религиозно и политички предмодерног заједничког живота. Демократија гарантује да држава функционише са изабраним представницима и да су сви грађани једнаки пред законом, без обзира на њихов пол, боју коже, верска убеђења и политичка мишљења. Различити језици, религије и културе су једнаки, па их треба поштовати у оквиру законског секуларног закона.
Ова тачка рађа мноштво питања. Таква се питања тичу не само националне и верске историје европских држава и њиховог различитог материјалног статуса, већ и њихове политичке прошлости или садашњости.
Напротив, ако погледате савремене претежно муслиманске државе, видећете олигархијске режиме, цензуру и круте верске структуре чак и у погледу примене закона – исламског закона, заједно са финансијском неједнакошћу и расном разликом, неуједначеним продором капиталиста, као и широком разноликости у земљама Блиског и Средњег истока. Надаље, примећете разлике између већинског муслиманског становништва Азије и становништва изворног исламског родног места на Арапском полуострву, као и муслиманских заједница на нашем суседном Балкану. Скидање етикете „јединственог“ ислама или сунитског и шиитског поларитета омогућиће да се појаве многе посебне, верске, историјске, националне, расне, културне, финансијске, језичке и наративне стварности.
Исто важи и за муслимане Европе, који су, без обзира на њихово различито порекло и историјско присуство у неколико европских земаља, на свој начин, такође допринели обликовању европског културног наслеђа, још у доба Авероеса[1] и појаве муслимана на средњовековној Сицилији. Такође и кроз колонијализам, када су се вековима, на парадоксалан, али и доминантан начин, народи Арапског полуострва, Африке, индијских земаља и других делова света, нехотице укључивали у европску културу заједно са разноликим присуством Европљана на њиховој земљи и постали су посредници, али су такође били изложени разним мрежама и разменама, укључујући и трговину робљем.
Ово је друга кључна тачка коју треба узети у обзир. Тиче се питања да ли Европу треба посматрати кроз – строго или не – религијско сочиво, то јест искључиво као хришћанско и/или секуларно, односно, муслиманске државе као чисто исламске и, штавише, као носиоце „аутентичног“ и „универзалног“ ислама. Брз поход кроз хеленистички „универзум“, Римско царство, али и кроз средњовековну западну Европу и византијски исток, открива постојање мноштва религија и синкретизама, поред јеврејског, касније хришћанског, као и муслиманског становништва у Европи. Слично, Балкан – под османском доминацијом током многих векова – насељен је муслиманским становништвом са различитим пореклом и праксом која испреплиће исламску „правоверност“ са посебним, локалним карактеристикама. Осим тога, Блиски исток је био и још увек је, иако је мање, насељен разним хришћанским становништвом, и само неколико јеврејског становништва, будући да се већина Јевреја са Арапског полуострва и Ирана преселила у данашњу државу Израел. Штавише, многи углавном хиндуистички, али и будистички досељеници данас живе у заливским земљама и живе заједно са домороцима, оснивајући своја предузећа, школе и богомоље, стварајући тако нову друштвену стварност у настајању. Тако нам друго читање историје омогућава да огулимо једнообразност европског и исламског света и уочимо да је Стари континент на различите начине међусобно повезан са Блиским и Средњим истоком, као и са Северном Африком; и обрнуто.
Схватили смо да пројекат Уједињене Европе, иако делимично успешан, није укинуо финансијске и социјалне неједнакости између њених држава чланица. Европа није успела да се одбрани од постколонијалне политике, насиља и ратова, како на југоистоку земље, тако и изван својих географских граница, углавном на Блиском истоку и у Северној Африци. Међутим, успела је да поједностави кретање својих грађана, као и да створи отворено тржиште рада и омогући несметану мобилност преко отворених граница; такве олакшице се тренутно оспоравају мерама финансијске штедње, императивима безбедности и све већом бирократијом. Данас су такве бенефиције додатно оспорене због феномена тероризма, посебно исламистичког тероризма, који у своје мреже регрутује младе европске муслиманске борце – рођене и одрасле у европским државама.
У много чему, европски ислам одражава различиту колонијалну историју њених држава, али и савремену, постколонијалну одговорност Европе за уништавање многих колевки цивилизације, попут Месопотамије, Ирака, Сирије и других. Европски муслимани, потпуно различити једни од других, али због свог верског порекла и његових посебних конотација, држе се на маргинама европске историје и морају се или прилагодити и акултурирати или искључити. Међутим, упркос тако непропорционалном критичком приступу са којим се суочавају, европски муслимани уживају многе слободе, углавном слободу вероисповести и изражавања, на начин који је још увек недокучив у многим претежно муслиманским земљама. У исто време, међутим, од њих се очекује – као и од свих других европских грађана – да поштују критике према религији. Европске политике, делимично непотпуне, нису успеле пронаћи ефикасне начине за једнаку друштвену и економску интеграцију европских муслимана. Већина европских држава збуњена је питањима вере и образовања, која су често препуштена на милост и немилост верским заједницама; исто тако, питањима идентитета приступило се само теоретски.
У Европи постоји значајна и трајна расправа о питању поучавања веронауке у државним школама. Задовољавајући одговори, који помажу ученицима да стекну шире знање о религијским питањима и поштују верску различитост без обзира на њихов верски идентитет, вероватно се тек требају пронаћи. Такво образовање треба бити флексибилно како у погледу личног верског идентитета ученика, тако и европских идеала слободе изражавања и поштовања верске, културне и етничке различитости. Недавно су учињени значајни кораци за надоградњу исламског образовања у јавним школама држава чланица Европске уније. Такав развој догађаја, колико год био позитиван, остаје уписан у „сигурну“ биполарну поделу ученика, с једне стране због поштовања према различитим верским заједницама, с друге због недостатка заједничких приступа и упутстава о верским питањима у државним школама, али и уопште у јавном простору. Верујем да је данас од кључне важности за европске државе да понуде динамичко верско образовање у оквиру демократије и поштовања идентитета сваког ученика. Такво образовање значи да се наставници непрестано преквалификују и да се састоји од курсева који нису статични, али се стално преуређују, побољшавају и прилагођавају у складу са различитим потребама друштва и појединаца који се брзо мењају.
[1] „Арапски муслимански филозофи попут Ибн Рушда и Ибн Сине постали су део европског филозофског канона, познатог под латинизираним именима Авероес и Авицена. Авероес, који је применио филозофско размишљање Аристотела на теолошка питања, био је главни извор инспирације за Тому Аквинског који га је називао само „филозофом“. Бити поштовалац Авероеса био је такође разлог за избацивање са религиозније ортодоксних европских универзитета – не зато што је Авероес био муслиман, што није било опште познато, већ зато што су се његове аристотеловске идеје у то време сматрале превише радикалним “ Бергер, Кратак Историја ислама у Европи, стр. 105.
Рад представљен на онлајн предавањима Волос академије за теолошке студије, мај 2021, и објављен у проширеном облику у Giornale di Filosofia (јул 2021), https://mimesisjournals.com/ojs/index.php/giornale-filosofia/article/view/1288
Ангелики Зиака, ванредна професорка за проучавање религије, Богословски факултет, Аристотелов универзитет у Солуну
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
