Kристофер Шеклиан (Christopher Sheklian)
„Пронаћи нешто што је изгубљено је увек срећан догађај!“ Тако је рекао Патријарх Цариградске јерменске Патријаршије Сахак II Машаљан током своје проповеди на првој божанској литургији која се служила у Јерменској апостолској цркви Свете Тројице у Малатији, у Турској, после више од сто година. Реконструисана заједничким напорима „Malatya Hayırsever Ermeniler Kültür ve Dayanışma Derneği“ (Филантропско удружење за културу и солидарност у Малатији, познато као „ХаиДер“) и општине Малатиjа, поновно освећење цркве Սուրբ Երրորդութիւն/Surp Yerrortutiun (Свете Тројице) 28. августа, и служење Свете Литургије дан касније био је значајни, историјски и заиста радосни догађај. Патријарх Сахак II спретно је повезао чувене Христове параболе из Лукиног Јеванђеља (Глава 15) и прославу током наступајућег викенда празника „Полагања појаса Пресвете Богородице“ са историјским поводом. Он је истакао монументални догађај обнове Јерменске апостолске цркве која је напуштена током геноцида над Јерменима 1915. године и остављена да пропадне. Турска општина је није само реновирала, већ је поново угостила јерменски хришћански литургијски живот. Радост због повратка нечег изгубљеног и обећања новог живота, теме Лукиних парабола, биле су опипљиве у видео-снимцима и вестима овог викенда.
Малатија, древни град у централној Анадолији, историјски познат као Мелитена, насељавали су јермени у значајном броју барем од времена када је служио као престоница римске провинције. Док је црква, колоквијално позната на турском као Ташоран, остављена да пропадне након геноцида 1915. године, Малатија је била један од ретких урбаних центара који је задржао јерменско присуство током читавог двадесетог века. Данас је Малатија међу Јерменима позната као родно место Хранта Динка, новинара и интелектуалца који је основао утицајни лист Агос и који је убијен изван његових канцеларија 2007. У неколико чланака о поновном освећењу помиње се близина цркве кварту у којем је рођен Хрант Динк.
Док се јерменско становништво у граду смањило чак и од Динковог рођења 1950-их, и даље постоји јерменска заједница. Најважније је да чак и они Јермени који су напустили град одржавају јаку везу са њим. Стварање такве везе између раштрканих Малатија Јермена и града и преостале заједнице је циљ ХаиДер-а, основаног 2010. године. Удружење је подржало књижевне и културне напоре везане за град, као што је превођење чувене историје града на турски, и била је организаторска снага реконструкције цркве. Патријарх Масаљан је у својим јерменским и турским проповедима нагласио да је то заиста био дан прославе – бајрам – за све Јермене и ову ширу мрежу Малатијских Јермена, а посебно за јерменску заједницу која још увек живи у Малатији. Патријарх је најавио да ће отац Аведис из Искендерума преузети нову улогу Տեսուչ/Desooch, свештеничког надзорника за све Јермене у Анадолији. Заједно са поновним посвећењем, његово именовање значи редовно обнављање литургијског и светотајинског живота за малобројну мањину Малатских Јермена.
Такав снажан литургијски живот је апсолутно кључан за процват не само јерменске заједнице већ и свих древних хришћана који живе у Републици Турској. Ово је подвучено присуством архиепископа Грегорија Мелки Урека из Епархије сиријске православне хришћанске епархије оближњег Адијамана. На крају своје турске беседе, патријарх Машаљан је захвалио архиепископу Григорију не само на присуству, већ и на чињеници да је у одсуству јерменског литургијског живота пружао пастирску бригу локалним Јерменима, „не правећи разлику између сиријског и јерменског”. Заснован на заједничком литургијском признању да су две древне православне цркве „у заједници“ једна са другом, екуменско пастирско старање које ће сада делити са оцем Аведисом показује да је за све древне хришћанске цркве у Турској њихово право да живе управо као хришћанска мањина зависи од континуираног сакраменталног и литургијског постојања, то је чињеница коју сам недавно подвукао у контексту сталних литургијских пракси у Истанбулу.
Литургијска права, наравно, не подразумевају нужно пуну палету мањинских и људских права. Јетварт Данзикјан, садашњи главни уредник Агоса, указао је на изазове давања ограничених литургијских права мањинским хришћанима, сугеришући да „осим ако се ови кораци не подрже политички, не треба очекивати даљи напредак у турско-јерменским односима“. Његови коментари указују на оштру чињеницу која иначе лежи у основи срећне прилике: није поново освећена цела јерменска црква Свете Тројице. Уместо тога, олтар је рестауриран тако да се у њему одржава вемкар, освећени централни камен јерменских цркава, који се може уклонити. У суботу увече уочи прве Литургије, служба преосвећења није укључивала миропомазање свих зидова цркве, већ благослов новог олтара. Како је детаљно навео патријарх Машаљан, када не буде литургијских или светотајинских служби, простор ће се „користити у сврху културних подухвата“.
У ствари, црква Свете Тројице није поново отворена у потпуности као црква. Уместо тога, у складу са подршком општине, отворена је као Ташхоранска црква и културни центар. Само повремено ће се тамо служити литургијске службе, као што је случај са још једном високом црквом, Црквом Светог Крста на острву Ахтамар. Најважније је да је потврђивање присуства мањинских хришћана кроз литургију ограничено добром вољом државе и детаљима турских закона о имовини и оснивању. Гаро Пајлан, етнички Јерменски посланик у турском парламенту, проницљиво је утврдио ове границе и Народној скупштини упутио низ важних питања о статусу цркве. За разлику од других потпуно функционалних цркава под старатељством оца Аведиса, „Ташхоранска црква и културни центар“ није вакиф, призната добротворна фондација. Уместо тога, подржава је ХаиДер, удружење или дернек, којим се управља различитим правилима. Као што сам тврдио на другим местима, статус вакифа је кључан за потпуну контролу заједнице над црквеном имовином и овај статус је скоро немогуће да обезбеде обновљене цркве са порушених темеља.
У својој јерменској проповеди, патријарх Машаљан се заложио против приступа „све или ништа“ који би осудио гранични статус цркве Свете Тројице у Малатији. Уместо тога, он је инсистирао да се користи „средњи пут“; отварањем цркве као „Ташхоранске цркве и културног центра“, омогућава наставак литургијског и светотајинског живота и место окупљања заједнице за Јермена из Малатије. Такав литургијски и сакраментални израз се може и треба посматрати у светлу ширег пројекта за људска и хришћанска мањинска права у Турској. Не умањујући историјски и радосни карактер божанске литургије која се служи у обновљеној цркви у Анадолији после више од једног века, отварање „Ташхоранске цркве и културног центра“ такође показује да литургијско присуство само по себи не обезбеђује чврста права мањина.
Кристофер Шеклиан је постдокторaндски сарадник на Универзитету Радбоуд Нијмеген.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
