Протресите дрво антропоцентризма

Томас Аренцен (Thomas Arentzen)

„Радуј се, Крсте,
јер се Тобом уништи идолопоклонство народа!
Радуј се, јер се ради Тебе права вера у Једнога Бога!“

Акатист Крсту, Икос 7

Љуљајући се око божићне јелке у свом малом норвешком родном граду, помислио сам како је хришћански свет испуњен дрвећем. Не само оморикама. Или пак не првенствено. Али смрча је, можда, управо тада у мени изазвала оно што бих могао назвати арбореалном бистрином: стабла се појављују са свих страна. Чим је људско биће створено, Бог је ово земаљско створење поставио међу лишће и грање. Дрво живота је боравило у средишту исконске стварности, као извор животне силе. На другој страни пада изронило је дрво крста, које је донело плод спасења. Њихов круг живахне моћи прекида само друго дрво, дрво Знања, чији су плодови погубни. Сваки хришћанин зна причу. Ипак, склони смо да заборавимо да је хришћанство заиста религија дрвета.

Рани хришћани су добро познавали ову причу; замишљајући Христа као новог Адама и Марију као нову Еву, они су такође замислили Крст као ново Дрво живота. Сам Господ, лутајући земљаним путевима ове земље, могао би да проговори на дендритском : „Од сада нико не јео са тебе рода довека.“ (Мк 11,14) Смоква је слушала, одговорила је сушењем — или бар тако каже јеванђелист. Јасно је да се Исус идентификовао са зеленилом. Он је себе назвао чокотом чије су лозе биле ученици (Јн. 15). И тражио би поређења која су адекватна да опишу божанску стварност. Како да замислимо Царство, реторички је упитао? Као семе које расте и „буде веће од свег поврћа и пусти гране велике да могу у његову хладу и птице небеске боравити“ (Мк 4,30–32; Мт 13,31–32). Крила слободно лебде изнад пупољака који непрестано расту и пуцају од еклисијалног сока.

Али не мислим само да увежбавам библијске приче. Поред познатих речи о дрвету и наратива изражених у светим листовима, православна историја је густа вегетацијом која је израсла и укалемљена у живот људи – или обрнуто. Јер, како је говорио старац Амфилохије са Патмоса, „Бог нам је дао још једну заповест, која није записана у Светом писму: ’Волите дрвеће!‘ Ко не воли дрвеће […] не воли Бога.“ [1]

Нова креација у листу

Према раној поетској традицији — сличне верзије се појављују у сиријским и грчким химнама — Адам је живео заједно са дрвећем у рају. Када је он преступио и био протеран, друга стабла су плакала и жалила. Отрчао је до смокава. Поцрвенели су када су га видели и пожурили да га обуку у лишће. Али друга стабла су га дозивала, одјеком Божијих речи: „Где си, Адаме?“ Сав окићен лишћем, ново створење се појавило као смоква. Тако је било прво људско биће на дрвету.

Рани сиријски песник Свети Јефрем Сирин покушао је да замисли како су различита дрвећа међусобно деловала у Едену — такође када Адам није био тамо:

Можда оно благословено дрво, Дрво живота,
је, по својим зрацима, сунце раја;
његови листови блистају и на њима се утискују
духовне благодати тог Врта.
На поветарцу се друга дрвећа клањају као на обожавању
пред тим сувереном и вођом дрвећа.
(Св. Јефрем Сирин, Химне о рају 3.2)

Остале круне око Дрвета живота изражавају своје поштовање, прозрачно савијајући своје гране. Древни вођа блиста и сија док лишће подрхтава на поветарцу. Јефрем је жарко обраћао пажњу на рајско дрвеће и њихов однос са Адамом. У ствари, чини се да Јефрем више води рачуна о овом односу него о оном између Адама и Еве. Према грчким и сиријским песницима, о Адаму се бринуло дрвеће.

Грљење дрвећа

Неки људи претпостављају да је грљење дрвећа стигло са модерним екологизмом. Не слажем се. Помислите само на дендрите! Иако су извори малобројни, а многи становници дрвећа су буквално скривени у дубокој шуми историје, извештаји су довољно бројни да потврде да су гране и дебла историјски привлачиле сталан мали ток разних аскета. Московски светац Тихон из петнаестог века настанио се као пустињак у шумама Калуге. Неколико година је живео у храсту, загрљен шумом дрвета. Миленијум раније, свети Давид Солунски се попео на гране бадемовог дрвета и остао у његовом стиску три године. Његов аскетски начин живота мора да је био много више изложен суровим временским приликама него Тихонов, али на различите начине обојица су били привучени дрвеном загрљају. И тако је био још један Византијац. Зелени придошлица у монаштву, млади Свети Лука Стилски би се сваке ноћи искрадао из манастира, да мрачне сате проведе загрљен уз шупље дрво. „Дендрити“, рекао је епископ из дванаестог века Свети Евстатије Солунски, били су „гране Дрвета живота, које цветају у врлини, прелепи плодови духа“. Били су свеци који узгајају гране.

Дендрити су заголицали машту хагиографа, али су такође подсетили хришћане на различите периоде да их треба „накалемити… да би заједничарили богат корен“, да цитирамо Римљане (11, 17), и да постоји нешто витално у дрвећу за нас све. Уношење божићних јелки у наше домове тешко да је еколошки најприхватљивији начин третирања четинара. Али можда, у најмању руку, можемо научити да видимо у њима, као у огледалу, мутно, нејасно подсећање на скромно човечанство каквом бисмо можда поново тежили да постанемо – једно мало више вегетативно човечанство. Православно царство још познаје капеле смештене у деблима, светиње препуне шибља, загрљене иконе и заштитне храстове, али више не можемо тврдити да лишће плаче за нама, а мало ко од нас плаче за њим.

Адам се разоденуо

Модерност нас је одвела у антропоцен. То је претрпано место. Научници су нашој ери дали ово име јер су људи пренаселили Земљу, а људски утицај на цео екосистем је огроман, остављајући друге врсте као декоративно окружење у подножју наших вавилонских структура. Али нису само физичке градске улице препуне. И у модерном хришћанском приповедању дрвеће је посечено да би се направило места за више људи. Дрвени глумци су сведени на статисте. Листови смокве падају у људску кутију са голотињама. Све је за двоноге!

„Антропоцентризам,“ пише Џон Крисавгис у „Стварање као сакрамент“, „је задивљујуће искушење коме смо се сви у једном или другом тренутку подвргли и које је штетно оптеретило нашу перспективу и праксу“ (стр. 153). Искушење је, изгледа, све веће. Оно што је патријарх Вартоломеј назвао еколошким грехом није само бацање празне конзерве на земљу. То је на крају повезано са начином на који ми као људи себе доживљавамо као супериорне у односу на све друге облике живота и приписујемо им постојање у нашој сенци. На грчком се то назива хубрис, када човек покушава да прекорачи своје границе. Неки би то могли назвати напретком. Коме више треба уплакано лишће? Да ли је заиста важно како биљке комуницирају? И није ли афинитет између дрвећа и људи само измишљена заблуда из времена када су људи били мање развијени? Рекао бих: Не. Морамо да се „вратимо оцима“ по овом питању, јер они могу да нас науче како да живимо са дрвећем, да волимо дрвеће, да видимо себе у дрвећу и да откријемо дрвеће у нама, док лутамо шумама и вртовима, изгубљени у сопственим мислима — можда расејани, али помало гладни, као и увек… Где смо? Где си, Адаме?


[1] Цитирано из књиге Калистоса Вера, “Through Creation to the Creator,” in John Chryssavgis & Bruce V. Foltz (eds.), Toward an Ecology of Transfiguration: Orthodox Christian Perspectives on Environment, Nature, and Creation (New York, 2013), 86.


Овај текст се ослања на ново објављену књигу Живот византијског дрвета: хришћанство и арбореална машта аутора Томаса Аренцена, издавача Virginia Burrus, & Glenn Peers (Palgrave Macmillan 2021).

Томас Аренцен води истраживачки пројекат Иза врта: екокритички приступ раном византијском хришћанству на Универзитету Упсала. Такође је предавач црквене историје (Универзитет у Лунду) и виши предавач источних хришћанских студија на колеџу Светог Игњатија, Стокхолмска богословска школа.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.