Кристина Стокл (Kristina Stoeckl)
Идентификација моралних конзервативаца у двадесет првом веку са историјским периодима који претходе искуству тоталитаризма двадесетог века открива фундаменталну слепу тачку у савременом конзервативизму. Призивање политичких констелација од 1920-их до 40-их година као аналогије за савремене борбе између конзервативаца и прогресивних намерно игнорише „лекцију“ тоталитаризма. Ништа не представља бољи пример овог заборава од недавног затварања Меморијала, невладине организације посвећене критичком сећању на стаљинизам, од стране руских власти.
На страницама Jавног Православља, Арам Г. Саркисиан је недавно указао на чудан афинитет који неки амерички православци гаје према времену америчког грађанског рата и како ултраконзервативне православне групе присвајају причу из осамнаестог века да би се уклопиле у уврнуту и неисторијску агенду двадесет прве. Идентификација са прошлим епохама није ништа посебно за америчке православце. У сопственим студијама моралног конзервативизма у Русији и САД, такође сам се сусрела са овом идентификацијом са прошлошћу, посебно са периодом од 1920-их до 40-их година.
На пример, Алан К. Карлсон, оснивач Светског конгреса породица, издвојио је Шведску из 1940-их и раних 50-их као свој преферирани период и модел државе. У интервјуу који сам водила с њим, Карлсон показује своје интересовање за двоје шведских социјалдемократских реформатора из 1940-их, Алву и Гунар Мирдал:
„Научио сам да размишљам о породичној политици од Мирдалових, Алве и Гунара Мирдала у Шведској. Постојала је напетост у њиховом раду […] Алва Мирдал је почела као социјалистичка феминисткиња и атеисткиња и интернационалисткиња. Гунар Мирдал, увек је био конзервативан, што нисам у потпуности разумео, чак ни када сам га срео и интервјуисао неколико пута. Али десет година након његове смрти, објавили су папире. Кутија његових најранијих радова. Што је показало да као младић – а говорим о некоме са 18 или 19 година – није био социјалдемократа. У ствари, он је био екстремно десничарски младић. Бог, тло, земља, про-аристократија, противио се праву гласа жена, био је снажан шведски националистички хришћанин. […] Њихов програм за пронаталитетну, пробрачну политику одражава неку врсту умереног шведског национализма.”
Карлсон је написао неколико књига у којима поздравља шведску државу благостања из 1940-их и 1950-их и осуђује оно што се од ње догодило под чаролијом „левичарских“ реформи. Шведски случај је омогућио Карлсону да конструише наратив према којем су европске хришћанске националне државе постепено преузимале оно што он назива „радикалним левичарством“, што је довело до укидања јаке националне државе (преко ЕУ) и до дезинтеграција традиционалног друштвеног и моралног ткива друштва. Овај моћни наратив деле многи актери на десници у Европи и стекао је значајну пажњу у новим државама чланицама ЕУ у централној и источној Европи. Али је дубоко погрешна. Указаћу на ману после своја следећа два примера.
У свом говору на 18. годишњем састанку Међународног преговарачког клуба Валдај, Владимир Путин је направио историјско поређење између 1920-их и данас, упоређујући заговорнике родне равноправности и права која се односе на сексуалну оријентацију и родни идентитет са бољшевичким револуционарима:
„У низу западних земаља, дебата о правима мушкараца и жена претворила се у савршену фантазмагорију. Гледајте, чувајте се одласка тамо где су бољшевици некада планирали да иду – не само да заједничарите кокошке, већ и да заједничарите жене. Још један корак и бићете тамо […] ово није ништа ново; 1920-их, такозвани совјетски Културтраегер је такође измислио неки нов говор верујући да стварају нову свест и мењају вредности на тај начин.”
Путин дочарава савремену „црвену плашицу” како би своју Русију изграђену на православљу, традиционалним вредностима и војној моћи препоручио као алтернативни модел. „Чувајте се одласка тамо“ упућено је страним учесницима у Валдајском преговарачком клубу. Ви западњаци, каже, мислите да сте победили у Хладном рату и победили комунизам, али не видите да сада имате комунизам у дугиним бојама. Прави победник Хладног рата, то је суштина његове поруке, је Русија.
Ауторско право на ову идеју не држи Путин, већ Род Дреjер, који је написао читаву књигу како би тврдио да су они на либералној и прогресивној страни у данашњим културним ратовима попут бољшевичких револуционара и да су верски конзервативци нови дисиденти. у нашој ери. Насловница његове књиге Не живи по лажима позива на црвену пљачку цркава у изразито конструктивистичкој иконографији из 1920-их.
Зашто је идентификација са 1920-им, 1930-им, 1940-им толико значајна за конзервативизам двадесет првог века?
Међуратни период је био време борбе између комунизма и антикомунизма. Комунистичка агенда се састојала од интернационализма, класне борбе, милитантног атеизма и радикалних друштвених идеја. Антикомунистички план повезивао је национализам, корпоратизам, рестаурацију и верски конзервативизам. Обе политичке идеологије – комунизам и антикомунизам – историјски су изродиле облике тоталитаризма: стаљинизам на истоку и фашизам и нацизам на западу.
Не желећи да прикривам разлике између ова два облика тоталитаризма, ипак сматрам да је легитимно пратити (овде детаљније) анализе Хане Арент у њеном Извештају о баналности зла, Џејкоба Талмона у Пореклу тоталитарне демократије и Ђорђо Агамбен у Homo Sacer-у како бих дефинисала заједничку срж тоталитарног искуства. Ово језгро укључује признање да тоталитарни режими, било с леве или с десне стране, нису означили колапс модерног политичког поретка, већ су, напротив, схватили шта су међу суштинским могућностима политичке модерности: апсолутизација заједнице и принуда перфекционистичког индивидуализма који се испреплео и произвео режиме терора. Апсолутна укљученост (у странку, нацију, аријевску расу) произвела је апсолутну искљученост (буржоазије и сељака, странаца, Јевреја); искључени су редом укључени у безличне колективе (у логоре, у Гулаг) и гинули, сами. Терор је ретко производио солидарност. Док су милиони људи страдали, хришћанске цркве су пропале пред изазовом, постајући и жртве и сарадници. „Лекција“ тоталитаризма је да у условима крајње идеолошке поларизације нико није сигуран нити спашен. Идеолошка поларизација 1920-их, 30-их и 40-их произвела је терор са леве и десне стране.
Зашто је онда идентификација са 1920-им, 1930-им, 1940-им толико значајна за конзервативизам двадесет првог века? Могло би се то одбацити само као реторичко. Уосталом, ми живимо у 2021, хладни рат се завршио 1991, чак ни Кина више није комунистичка, шта је проблем ако неки људи наставе да шутирају антикомунистичку лопту после плеј-офа? Ја то не видим на овај начин. Поистовећивање са временом пре тоталитаризама двадесетог века омогућава конзервативним актерима да игноришу лекцију тоталитаризма: у условима крајње идеолошке поларизације, нико није сигуран нити спашен.
Западноевропска политика у другој половини двадесетог века била је одређена овом поуком. Европски политички лидери попут Жана Монеа или Роберта Шумана, који су створили Европску унију, нису били перфекционисти. Били су вешти у проналажењу средњих путева, полурешења и компромиса. И хришћанске цркве у западној Европи изабрале су пут епистемичке понизности и почеле да делују као спаринг партнери демократске државе, одустајући од тежње да је преузму.
Поистовећивање руководства Светског конгреса породица, Владимира Путина и Рода Дрејера са антикомунистима из прошлости је – осим што је смешно у случају Путина – прогањано двоструком историјском слепом тачком: прво игноришу тоталитарни потенцијал на десници, и друго, игноришу чињеницу да се терор рађа идеолошком поларизацијом. У својој поново замишљеној борби из 1920-их, они игноришу лекцију тоталитаризма.
У Русији је судско затварање организације Меморијал 28. децембра 2021. у потпуности у складу са конзервативном машином за повратак у прошлост. Рад Меморијала не одговара жељеном историјском наративу, јер инсистира на проживљеној реалности тоталитаризма који је обележио средину двадесетог века. Оно што сачињавају безбројне личне приче похрањене у архиви Меморијала јесте лекција да добре намере могу поднијети зло, да се жртве могу претворити у починиоце, а извршиоци у жртве, да политика која исповеда колектив производи апсолутно атомизирану индивидуу, која претендује на апсолутну истина носи лажи и да људи, цркве и институције скоро никада нису имуни на корупцију. Архива Меморијала нас учи да су људи ретко безбедни нити спасени и да крајња идеолошка поларизација производи терор.
Затварањем Меморијала руске власти неће ућуткати ову лекцију тоталитаризма, али отежавају Русима и људима у свету да је чују. Дубљи смисао затварања Меморијала је жеља да се вратимо у време када је свет био поларизован између интернационализма, класне борбе, милитантног атеизма и радикалних друштвених идеја, с једне стране, и национализма, корпоративизма, рестаурације и религиозног конзервативизма, с друге стране, и када људи још нису знали шта ће изродити ова констелација: стаљинизам, фашизам, нацизам.
Али данас знамо. Знају и припадници хришћанских цркава који су покупили делове након својих неуспеха под тоталитарним режимима. Машине за повратак у прошлост су опасно оруђе, на свим странама политике. Морамо бити опрезни према њима.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
