Павло Смитсњук (Pavlo Smytsnyuk)
Оснивање нове Православне цркве Украјине (ПЦУ) створило је поделу унутар глобалног православног света. Ипак, оно што је привукло мање пажње јесте ефекат украјинске аутокефалности на друге хришћанске деноминације и екуменске институције. Неизбежно, а понекад и невољно, ове цркве су биле увучене у сукоб и принуђене да бирају страну између Константинопоља (и нове украјинске цркве) и Москве.
На међународном плану, сукоб Константинопоља и Москве довео је до повлачења Руске православне цркве (РПЦ) из међуправославних и екуменских комисија, којима председавају представници Васељенске патријаршије. Овај чин је угрозио односе, које су православни имали са другим црквама на више нивоа: повлачење Москве довело је у опасност екуменску улогу сабора православних епископа, који постоји у многим земљама дијаспоре. Такође су угрожени мултилатерални и билатерални дијалози, као што је теолошки дијалог са Католичком црквом, као и функционисање различитих међународних екуменских тела.
Ни Светски савет цркава, ни Конференција европских цркава, ни Света столица нису формулисали свој став према ПЦУ. Сви они желе да задрже неутралност унутар сукоба, и да наставе сарадњу и са Константинопољом и са Москвом. Међутим, оног тренутка када ПЦУ буде тражила чланство у међународним екуменским телима, или директне контакте са Римском куријом, сви ће бити принуђени да заузму став. Постоји заједничко схватање да се ПЦУ налази у промењеном статусу у односу на своје претходнике (којима је недостајало канонско признање), али, што је још важније, постоји свеприсутан страх у хришћанским црквама да ће њихови контакти са ПЦУ иритирати РПЦ. Приступ неутралности ових цркава, који укључује сарадњу и са Константинопољом и са Москвом, уз избегавање формалних контаката са ПЦУ, у суштини чува status quo, а тиме и користи Москви.
У Украјини се на ПЦУ гледа веома различито, али топло су је поздравили и католици и протестанти. Нови Екуменски концепт Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ) који је усвојен у октобру 2021, хвали стварање ПЦУ као корак ка међуправославном јединству у Украјини, способном да подстакне екуменски дијалог. Украјински гркокатолици су током протеклих деценија уживали у дискретном, али срдачном дијалогу са Васељенском патријаршијом, док су били стално на удару РПЦ. Овај контраст учинио је гркокатолике пријемчивијим за аргументе који долазе из Константинопоља, а не за наративе које нуди Москва. Истовремено, УГКЦ је била жедна за дијалогом са православнима, као начином изражавања осећања припадности и Истоку и Западу, као и жеље да унапреди своју екуменску репутацију, нарушену у периоду насилних сукоба током 1989. године и током 1990-их година. Перспектива позитивних односа са новом православном црквом могла би омогућити УГКЦ да унапреди ове циљеве.
Украјински протестанти, који су радили на повећању свог јавног присуства, посебно након Мајданске револуције, такође су пожелели добродошлицу ПЦУ. Због свог маргинализованог положаја под различитим режимима, православне неканонске цркве — које чине основу ПЦУ — биле су отвореније за сарадњу са украјинским баптистима и пентекосталцима, и мање антипротестантске у својој реторици, у поређењу са канонском црквом, у јединству са Москвом. Штавише, борба украјинских православаца за независност од Русије постала је нешто са чиме су протестанти — који негују аутономију конгрегација — лако могли да се саосећају.
Оно што је било најважније у овој „екуменској рецепцији“ јесте да се ПЦУ представила као црква отворена за дијалог и сарадњу. Важност дијалога је истицао нови Предстојатељ, Митрополит Епифаније, у многим говорима и интервјуима. Понекад је ова отвореност артикулисана на начин који је контраст са позицијом РПЦ-а учинио веома очигледним. Ово поставља питање да ли ћемо видети украјинску екуменску оазу у пустињи глобалне међуконфесионалне кризе. Одговор на ово зависиће од неколико фактора.
Успех дијалога зависиће од тога да ли ће ПЦУ поштовати украјински конфесионални плурализам. Иако је Епифаније доследно изјављивао да није заинтересован за изградњу (de facto) државне цркве, и украјински католици и протестанти били су узнемирени самоописом ПЦУ у смислу „једине помесне (yedyna pomisna)“ цркве Украјине и њене близине влади председника Порошенка. Уколико би ПЦУ покушала да стекне привилеговани статус међу украјинским деноминацијама, вероватно би изгубила своју подршку и кредибилитет.
Много ће зависити од вештине ПЦУ у вођењу међуконфесионалног дијалога. Огромна већина чланова ове цркве је била мало међународно изложена другим деноминацијама. Занимљиво је да је седам од дванаест чланова новоформиране Комисије за међухришћанске односе ПЦУ раније припадало Украјинској православној цркви, у заједници са РПЦ, што је веома несразмерно, имајући у виду да чланови који потичу из ове цркве чине само мали број унутар ПЦУ. Ово сугерише да је овој другој потребно више стручњака у области међуконфесионалних односа, ако истински жели да дијалог напредује. На пример, рад на „мапи пута за сарадњу“ између ПЦУ и УГКЦ, најављен 2018. године, није довео до резултата, а ако претпоставимо да су изјаве црквених поглавара искрене, недостатак напретка би се могао објаснити чињеница да цркве не знају како да правилно воде овај дијалог.
Један од разлога за уједињење католика и протестаната у подршци ПЦУ био је везан за политичку ситуацију у земљи, посебно за рат са Русијом и сепаратистима у Донбасу које подржава Русија. У том контексту, стање двосмислености у односу на све што је руско постало је мање подношљиво, а цркве су радије дочекале ПЦУ, упркос протестима цркве у јединству са Москвом. Међутим, међухришћански дијалог који се води са циљем да се допринесе изградњи нације у Украјини — како то често тврде представници цркве — је теолошки веома опасан. Као и са сваким полемичким пројектом, настојање да се изгради „украјински свет“ у супротности са „Руским миром“ може завршити имитирањем противника коме се покушава одупрети. У сваком случају, превише политичко разумевање екуменизма не само да секуларизује дијалог, већ чини цркве слугама националистичких планова.
У овој ситуацији, улога Васељенске патријаршије и институција које су јој придружене, како у Европи тако и у САД-у, може бити од одлучујућег значаја. Патријаршија је, са својом духовном и наднационалном визијом, морални ауторитет за многе украјинске православце и католике, а њена подршка дијалогу на домаћем нивоу биће од великог значаја. Константинопољ такође има снажно присуство у међународним екуменским телима, као и дугогодишњи дијалог са Ватиканом и протестантским црквама. Дакле, може помоћи екуменском пријему ПЦУ широм света. Међутим, ништа се неће променити ако ПЦУ и друге украјинске цркве не успеју да развију истински радни однос, мотивисан жељом да се успостави јединство унутар Цркве Христове.
Др Павло Смитсњук је директор Института за екуменске студије и ванредни професор на Украјинском католичком универзитету у Лавову. Павло је студирао филозофију и теологију у Риму, Атини и Санкт Петербургу, а докторирао је на Универзитету у Оксфорду. Његова главна интересовања су политичка теологија, екуменизам, национализам и религија, као и колонијалне студије.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
