Kирил Ховорун (Cyril Hovorun)
Свети Синод Московске Патријаршије је 29. децембра 2021. године донео одлуку о оснивању Руског егзархата за цео афрички континент. Егзархат ће се састојати од две епархије: једне за северну и једне за јужну Африку. Титула епископа северне епархије би била „каирски и северноафрички“.
Многи су ову одлуку видели као кршење древних права Александријске патријаршије. Већ 325. године, на Првом васељенском сабору у Никеји, на којем је прихваћено опште хришћанско веровање, један саборски канон је рекао: „Остаће древни обичаји Египта, Либије и Пентапоља, по којима епископ Александријски има власт над свим овим местима, пошто сличан обичај постоји у односу на римског бискупа.“ Другим речима, Никејски сабор је потврдио територијални суверенитет Александријске цркве на сличан начин као и територијални суверенитет Римске цркве. Заиста, од раних векова, две цркве су следиле исти образац еволуције својих административних структура и првенства. Понекад је црква у Александрији давала пример свом римском вршњаку. На пример, архиепископи Александрије су називани „папама“ век пре него што су римски бискупи усвојили ову титулу.
Руска синодална одлука донета последњих дана 2021. године практично је поништила ово и нека друга правила древне цркве. Синод је своју одлуку образложио тврдњом да је александријски папа одбацио веру признавши раскол — поменом предстојатеља новоосноване аутокефалне Православне цркве Украјине. Ова црква је добила признање кроз Томос који је Васељенска Патријаршија издала пре три године, у јануару 2019. године. За тим су следиле још три православне цркве: Александријска, Грчка и Кипарска. Руска православна црква није прихватила такво признање и запретила је тешким последицама оним црквама које би се усудиле да подрже Васељенску патријаршију. Москва је једнострано прекинула општење са Цариградом, Александријом, Атином и Никозијом. Међутим, до сада је Александријској патријаршији узвраћено на најбруталнији начин.
Већина посматрача се слаже са објашњењима руске цркве да је разлог за одмазду признање украјинске цркве. Верујем да ово није разлог већ изговор. Разлог се може видети у широј слици напредовања Русије на афричком континенту.
Након успеха Кине у ономе што се може схватити као реколонизација Африке, Русија је пожурила да добије прилику да добије удео у ономе што види као другу борбу Африке. Чини се да источни ауторитарни режими покушавају да попуне празнину на континенту коју су оставиле западне демократије.
Да би се учврстили на афричком тлу, ауторитарни режими морају нешто да понуде локалним властима и привреди. Русија не може да понуди инвестиције и инфраструктурне пројекте у истој мери као Кинези. Истина, може да нуди мито, као у Европи и другде, али то изгледа није довољно.
У међувремену, у источној Европи и на Блиском истоку, господин Путин је развио јединствену вештину заштите ауторитарних и убилачких режима – од сопствених народа и од западних напора за демократизацију. Показао се успешним у заштити диктатора у земљама попут Сирије, где је убедљиво показао да америчке „црвене линије” нису ништа друго него пука прича. Недавно је понудио сличне услуге репресивном режиму у Белорусији. Сада се чини да је Казахстан следећи на реду за његове услуге.
Чини се да се доста афричких лидера, чији се стил управљања не разликује много од оног господина Ал-Асада или господина Лукашенка, заинтересовао за Путинову вештину да заштити непопуларне режиме од јавних немира и промени демократске процедуре, као нпр. изборе, у симулакруме. Руски лидер је срећан што може да подели своје политичко знање и да натера руске паравојне трупе да га спроведу.
Искористивши своју шансу у Африци, Путин користи не само своје паравојне трупе већ и Руску православну цркву. Мека моћ Путиновог режима је та која му може помоћи да учврсти руско присуство у Африци. Раније је руска црква била присутна у Африци нудећи пастирску бригу за руске исељенике овде. Имала је своја представништва у Египту, Мароку, Тунису и Јужној Африци. За то је Москва имала сагласност Александрије. Сада руска црква жели да буде замена за Александријску патријаршију у бризи за афричке староседеоце православне, који чине малу, али видљиву групу на верској мапи континента.
Руска црква тврди да се шири у Африку у име древних канонских норми. Иронија је, међутим, да се такве норме брутално крше зарад експанзије. Овакво кршење се може објаснити само ако постоје већи политички улози, што је у овом случају покушај нове „борбе за Африку“.
Архимандрит Кирил Ховорун је професор еклисиологије, међународних односа и екуменизма на Богословској академији Свети Игњатије.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
