Да ли кампус Светог Владимира треба да буде измештен или да остане ту где јесте?

Протојереј др Мајкл А. Мејерсон

Управни одбор Богословије Светог Владимира и, посебно, њеног председника, оца Чада Хатфилда, треба похвалити за њихов непрекидни труд да саставе крај с крајем и тако одржавају Богословију. Морамо, међутим, запамтити да њихова Богословија припада у целини америчким „једанаест јурисдикција” и светском православљу које јој поверава своје ученике, и, на крају, али не и најмање важно, целој Православној Цркви у Америци. Дакле, сасвим је природно да се о будућности Богословије одлучује на саборан начин. Најприродније место би било предстојеће двадесето свеамеричко веће ПЦА овог лета. Постоје разлози да се верује да би пресељење ове богословије могло бити погрешан потез. На крају крајева, историја и географија Богословије су везане за њену мисију.

Још од времена Ајнштајна, физичари знају да су време и простор континуум. Православни су схватили ово из другог угла, свесни да је њихова географија чврсто уплетена у њихову историју. Иначе, како објаснити да је грчки патријарх остао у Истанбулу као поглавар заједнице коју сада чини неколико хиљада „потурчених“ Грка, а да је задржао титулу Патријарх цариградски? Познато је да његово главно стадо борави у Америци. Зашто онда не пресели своју столицу из средине тако непријатељске према православним хришћанима у добро расположене јужне државе САД-а, рецимо у Њу Орлеанс у Луизијани, где је настала прва грчка парохија Свете Тројице, на којој је Васељенска Патријаршија затражила своју јурисдикцију у САД-у?[1] Васељенски патријарх до сада није разматрао ову опцију. Симболика локалитета се развија постепено, као плод историје, али када се развије, почиње да обликује и саму историју.

То важи и за Богословију Светог Владимира.

Настала је као осиромашена богословска школа у провинцијској митрополији на словенском језику, која је лебдела у Америци. Али силом Божијег Промисла она је претворена у вишу богословску школу, што је остварено радом руских професора који су у свом дугом изгнанству побегли од пустошења послератне Европе и пронашли себи оно што је сада било трећа лука, у Америци. А онда, трудом руско-европског Американца, оца Шмемана, школа је стекла импресиван кампус ван Њујорка. Одатле је ова богословска школа почела да шири светлост православља на енглеском језику, lingua franca, верно речима нашег Господа: „Ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже светиљка и меће под суд, него на свећњак, и светли свима који су у кући.” (Мт. 5, 14-16) Док су били узнемирени и деградирани као придошлице, руски богослови су ценили своје православље и нису се плашили да га покажу пред лицем америчког друштва и целог хришћанског света. Испоставило се да је ово светло било толико просветљујуће да се емигрантска митрополија, раштркана по целом континенту, уверила у своју обавезу да постане америчка помесна црква.[2] Ову амбицију је појачала сама Америка са својим замахом и верском слободом, као и енглеским језиком, и, углавном, њеном локацијом у Њујорку. Штавише, ова светлост је била толико убедљива и очигледна да је и сама Руска Црква, потиснута атеистичким режимом и лишена гласа у сопственим унутрашњим и спољашњим стварима, учинила херојски корак прогласивши ову покрајинску митрополију за Америчку аутокефалну цркву. Подсећамо да је пре него што је предузео овај корак, остарели патријарх Алексије I, због немогућности да сазове сабор, обавио телефонску анкету свих архијереја у својој јурисдикцији и добио њихово једногласно одобрење. Само неколико дана пре упокојења, Патријарх је потписао акт којим се признаје независност америчке митрополије, Руска Црква постаје њена Мајка Црква. На светској верској сцени овај томос аутокефалности изазвао је шок. Од играча се најмање очекивало да ће направити такав потез, претварањем пешака у краљицу, што је изазвало контроверзу која је утицала на цео успавани микрокосмос светског православља. Они који су заборавили на то могу прочитати чланак о. Шмемана „Смисаона олуја“[3]. Наравно, као и свака школа, зависна од доброчинства, Богословија Светог Владимира је имала своје успоне и падове, али је наставила да симболизује ону светлост којом сија православље, привлачећи и данас, у време коронавируса, ученике „од једанаест Јурисдикција и осам различитих земаља.” [4]

Одлука да се премести на било који други локалитет, неизбежно провинцијски у поређењу са Њујорком, сигнализира и предају његове историје забораву и значајно сужавање његове мисије. У наше време, разматрања економске ликвидности и профитабилности су најважнија. Управо је овај финансијски аргумент Управни одбор изнео као једини одлучујући фактор, не остављајући Богу реч. Наравно, недостатак вере није само болест модерног хришћанства — то су знали и апостоли. Можемо се сетити како су се бринули да нису понели довољно хлеба у свој чамац, и како их је Господ прекорио: „Зашто мислите да је то што хљеба немате? Зар још не схватате нити разумијете? Зар је још окамењено срце ваше? Имајући очи зар не видите, и уши имајући зар не чујете? И не памтите ли, Кад оних пет хљебова разломих на пет хиљада, колико пуних котарица комада накуписте? Рекоше му: дванаест. И рече им: Како не разумијете?“ (Мк. 8, 16-21)

Овај разговор поново добија на важности с обзиром на теологију на Институту Светог Сергија у Паризу и Светог Владимира у Крествуду која је довела до наше евхаристијске обнове, главног извора рађања наше Цркве. Време и место су препознали као провизорни они који су постали апостоли Православља у наш дан. Управо промисао и њихова вера били су одлучујући фактори. Штавише, у поређењу са данашњим фискалним условима ПЦА, њени оснивачи су били маргинализовани просјаци. Како ми је једном о. Александар Шмеман рекао, упоређујући ситуацију своје емиграције после Револуције са онима од нас који смо емигрирали из Совјетског Савеза у Америку: „Окренули смо наше дугачке гаће. Не окрећеш своје дугачке гаће, зар не?“ У Француској, митрополит Евлогије сматрао је стварање Богословског института Светог Сергија са гаранцијом духа слободе за теолошка истраживања, у условима разорене послератне Европе, као једно од главних достигнућа свог живота. [5] „Придао сам велики значај стварању Богословског института“, сведочи он сам. Сама његова локација у Паризу, „у центру западноевропске културе, која није руска, већ хришћанска“, била је такође провидентна и значајна. „Она је предодредила екуменску оријентацију нашој вишој богословској школи у формулисању одређених теолошких проблема и практичних религиозних задатака, како се православље више не би скривало под чамцем, већ би постепено постало наслеђе свих хришћана. [6] Тако је настао светски екуменски покрет, у чијем формирању је православни институт Светог Сергија одиграо одлучујућу улогу, покрет који сада далеко превазилази протестантску уску иницијативу.

Институт Светог Сергија је произашао из смеле вере митрополита Евлогија. Он и његов помоћник Осоргин отишли су на аукцију на којој је недавно национализовано запуштено имање немачке лутеранске организације било на продају, имајући при руци оскудну и чисто номиналну суму узету из мирополитовог социјалног фонда. Куповали су га без средстава или изгледа да их добију. Ипак, Господ је обезбедио: разне донације су помогле да се изврши неопходан депозит до одређеног датума. Износ за кредит Евлогије је позајмио од руско-јеврејског банкара, који га је одмах предао без камате и признанице. Касније се Евлогије поносио овом куповином и Институтом Светог Сергија који је ту настао као једно од главних достигнућа његовог живота и најзначајнија манифестација његове вере у помоћ Божију. Много година касније, сличан чин вере, у виду ризичне куповине, извршио је о. Александар Шмеман, Евлогијев бивши ипођакон, поштовалац и следбеник, сада професор у просјачкој богословији Светог Владимира у Њујорку, школи која је у потпуности зависила од Епископалне цркве. Отац Александар је купио имање за Богословију од католичког манастира који се налази у једном од најскупљих предграђа Њујорка, на кредит, чудом пронашавши потребну суму за учешће. У поређењу са бедом у којој је Богословија живела као паразит на рачун епископа, ова куповина је била или лудост или чудо, јер није било средстава за отплату дуга. Али опет, захваљујући вери једне особе, настао је кампус у коме је сазрела америчка дипломирана православна богословска школа, која је постала колевка аутокефалне Православне Цркве у Америци. Наравно, све је то добро познато, али да се подсетимо сада, када је донета одлука о продаји овог кампуса. Пре него што то буде урађено, морамо одговорити на Исусово питање примењено на горепоменуте приче — колико смо „корпи богословља“ сакупили из ове две богословије? Дванаест, седам? Ми бисмо могли рећи да би их било и више, да бројеви дванаест и седам не означавају пуноћу у библијски нумерички симболизам.

Истина је да се намеће следеће разматрање — зашто не уклонити богословију из искушења и декаденције Њујорка и источне обале са њиховим хетеродоксним црквама и разводњеним плурализмом и одвести је негде у средиште евангелистичке фундаменталистичке религије? Подсетимо, митрополит Евлогије, потпуно свестан деградације изгнанства, налазио је да ово има најпромисленије могућности за нови раст православног сведока управо кроз слободу и дијалог у условима плурализма. „Захваљујући нашој несрећи, нашем емигрантском постојању, Руска Црква, нашавши се у додиру са хетеродоксним елементом, била је од самог живота принуђена да се дружи са тим елементом и да на тај начин превазиђе сопствену омамљеност и одвојеност. [7]

Зато је одлука о стварању богословске школе управо у главним градовима била вођена не само практичним разматрањима у вези са чињеницом да су тамо струјали православни имигранти, већ је била директан одговор на Господњу параболу о постављању свећњака на месту где може се видети. Крествуд је постао тако видљиво место, које се налази близу Њујорка. Богословија је постала место сусрета различитих хришћанских личности, који су на тај начин имали прилику да се упознају са православним богослужењима и богословљем и потраже заједнички језик са њима. Због њихове отворености према савременој цивилизацији и различитости хришћанства, обе школе, она у Паризу и она изван Њујорка, биле су изложене нападима од стране „традиционалиста“, посебно Руске православне цркве ван Русије, која се залагала „за чистоту православља“. Али ево шта је рекао отац Александар Шмеман, који је и сам био из тог истог миљеа и то интимно знао, морао о томе да каже: „Чистота Православља је за њих у ’православном свакодневном обиласку’ – без мисли, без проблема. Напротив, они их органски одбијају, поричу их.. док се криза хришћанства састоји управо у урушавању свакодневног циклуса за које се хришћанство осећало везано и потчињено, будући да је насликано хришћанским тоновима“.[8] За Шмемана такозвани „традиционализам“ хришћанства означава само његову кризу. “И морамо препознати“, пише он, „као први симптом кризе, дубоку шизофренију која полако продире у православни менталитет: живот у нестварном, непостојећем свету, чврсто афирмисан као стваран и постојећи. Православна свест није приметила пад Византије, реформе Петра Великог, руску револуцију, није приметила револуцију ума, науке, начина живота, облика живота… Укратко, није приметила историју. Ово порицање значаја историјског процеса није послужило православљу. Уместо да разуме промену, а самим тим и да се бави њоме, православље се њоме нашло сломљено. Заправо, она је дефинисана, обојена и потиснута управо оним „променама“ које је пориче.” Ово је извор, по његовом мишљењу, страха пред новим теолошким идејама, панике када се хватамо „отаца“, „Византије“. „Заробљени смо у многим јурисдикцијама, а све се баве разним канонима. Покушавамо да освојимо Запад оним што нам је најслабије и најнејасније у наслеђу. Ова бахатост, самозадовољство и помпезни тријумфализам су застрашујући. Можда је најстрашније то што мало људи то види, осећа, зна“, и што постоји велика доза невере да Христос и Дух Свети, који се ничега не боје, пребивају у Цркви. [9]

Чини се да је овај страх од историје оно што је довело до одлуке да се кампус прода и да се побегне на другу локацију, ону која је „безбеднија“ и „успешнија“. Али ово би у ствари било бекство од слободе и одговорности. Отац Александар је видео ову опасност, и то не међу колевкастим православцима, већ међу Американцима који прелазе у православље из својих вероисповести или неверовања: „У Америци, у „дијаспори“, Православље је, први пут после много векова, добило слободу. Слободу од империје, од власти, од аграрног гета, од етничког гета, итд. А онда, окусивши ту слободу, спонтано је одјурило назад у гето и више воли да живи као што је живело под турским јармом, под Петровим реформама, под свим врстама ропства. Затворите сва врата и прозоре! Они изазивају промају! И затварали су их постепено, док млади Американци с одушевљењем хрле у овај гето, у мрачњаштво, разговоре о канонима, одеждама и где се може купити прави светогорски тамјан.” [10] Авај, одлука да ову Богословију узме, дете о. Александра Шмемана, ван своје видљиве локације, и да накратко обради своје наслеђе и разнесе га у ветар, мирише на такво бекство од историје.


[1] “Прва православна парохија основана у Сједињеним Државама основана је 1864. године у Њу Орлеансу у Луизијани од стране грчких трговаца.” Thomas E. Fitzgerald, ch. 3, “Early Parish Developments,” у The Orthodox Church in America, Praeger, Connecticut, London.

[2] Професори Богословије Светог Владимира развили су и спровели план америчке Помесне Цркве. Видети: Alexander Bogolepov, Toward an American Orthodox Church: The Establishment of an Autocephalous Orthodox Church, Crestwood NY: SVS Press, 1963; 2001, 2nd ed.

[3] Alexander Schmemann, “Meaningful Storm: Some Reflections on Autocephaly, Tradition, and Ecclesiology” St. Vladimir’s Theological Quarterly, 15:1 (1971) 3-27.

[4] See the address of its President, Fr. Chad Hatfield, in the beginning of this academic year.

[5] Metropolitan Evlogy (Georgievsky), My Life’s Journey, A. Lisenko, trans., (Yonkers NY: St. Vladimir’s’s Seminary Press, 2014), part 1, p. 10.

[6] Op. cit., part 2, p. 513.

[7] Ibid, 651.

[8] The Journals of Father Alexander Schmemann ,Crestwood NY: SVS Press, p. 23.

[9] Ibid., p. 28.

[10] Archpriest Alexander Schmemann, Dnevniki, 1973-1983, (Moscow: Russkii Put’) p. 550.


Протојереј Мајкл А. Мирсон, је старешина храма Христа Спаситеља у Њујорку, ПЦА, дипломац Богословије Светог Владимира, доктор богословља на Фордхам Универзитету, аутор је неколико књига на енглеском и руском језику и бројних чланака. Његова главна теолошка књига је Тројица љубави у савременој руској теологији, 1998.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.