Раскол као неодржива позиција: Московска патријаршија и нове линије у православљу

Хета Хурскаинен (Heta Hurskainen)

Са својом аутономном црквом у Украјини, Московска патријаршија није могла да прихвати одлуку Цариградске патријаршије да додели аутокефалност Православној цркви у Украјини (ПЦУ) 2018–2019. Московска патријаршија је прекинула своје односе са Цариградом и другим примасима који су признали ПЦУ и тражила начине да истакне саборност у православљу, истовремено игноришући став Васељенске патријаршије. Одлука о оснивању Патријаршијског егзархата Африке на прелазу у 2022. годину није била случајан резултат оваквог развоја догађаја.

Московска патријаршија је прекинула везе са Цариградом још 2018, пре него што је томос уручен ПЦУ у јануару 2019. Цела Цариградска патријаршија се до октобра 2018. сматрала контаминираном. Московска патријаршија је назвала Цариград расколничким, престала је да помиње име патријарха Ватоломеја на литургији и раскинула евхаристијску везу са Васељенском патријаршијом. За Московску патријаршију, проналажење новог начина сарадње унутар глобалног православља било је од суштинског значаја.

Московска патријаршија се до јануара 2019. обратила свим древним патријаршијама, којих је укупно четири. Цариград је био једна од патријаршија поред Александрије, Антиохије и Јерусалима. Московска патријаршија је, изгледа, посебно наглашавала изјаве Александријске патријаршије од пролећа 2019.

Ово је логично. Пошто се Цариградска патријаршија више није сматрала делом светског православља, а њен патријарх Вартоломеј више није помињан на литургији, Московска патријаршија је морала да се окрене следећој престижној патријаршији. Александријска патријаршија, која је припадала првобитној Пентархији Рима, Константинопоља, Александрије, Антиохије и Јерусалима, била је следећа најпрестижнија црква после Константинопоља. Према тадашњем тумачењу канона и раскола Московске Патријаршије, глобалном православљу су у овом тренутку припадали само Александрија, Антиохија и Јерусалим.

Однос Московске патријаршије према Александријској патријаршији променио се у јесен 2019, када је Александрија стала на страну Цариграда и признала ПЦУ. Москва је прекинула евхаристијске односе са појединим клирицима и архијерејима који су признавали ПЦУ, али не и са целокупном патријаршијом. Московска патријаршија је поступила овако јер је александријски патријарх донео одлуку да лично стане на страну Цариграда и зато што избор да се следи Цариград није направљен по синодском поступку у Светом синоду Александријске цркве.

Могу се уочити разлике између става Москве према Цариграду и Александрији. Први се сматрао расколником у целини, док су једини расколници у другом били поједини свештеници и епископи. Као резултат тога, било је оних у Александријској патријаршији који су и даље стајали на страни Москве — барем у очима Москве.

Москва је име александријског патријарха изоставила из литургије. То је значило да су се на руској литургији помињала само два древна патријарха — антиохијски и јерусалимски. То је такође значило да је Московска патријаршија морала да пронађе лојалног савезника из преосталих древних патријаршија како би истакла своју спремност на саборност.

Јерусалимски Патријарх Теофило III посетио је Москву у новембру 2019. Током посете, Патријарх Кирил је први пут назвао Јерусалимску Цркву као мајку свих цркава. Истицањем Јерусалимске цркве, Московска патријаршија је померила фокус са осе Москва–Цариград. Са овим новим нагласком, Москва је негирала и своја и права Цариграда као прва међу једнакима. Москва је створила систем који јој је омогућио да тврди да следи канонски поредак, игноришући ставове Константинопоља и Александријског патријарха. Чинећи то, Москва се кретала ка облику православља где је Москва била део глобалног православља, али су се цркве које су признавале ПЦУ сматрале расколницима.

Московска Патријаршија је била разочарана сусретом у Аману чији је домаћин био Патријарх јерусалимски 2020. године јер нису присуствовале све помесне цркве које су одбациле став ПЦУ. Међу древним патријаршијама био је присутан само Јерусалим, који је уприличио сусрет уз подршку Москве. У Московској патријаршији нису рекли да ће јерусалимски патријарх часно заменити цариградске или александријске патријархе. Уместо тога, Москва је тврдила да ће, за разлику од Константинопоља, јерусалимски патријарх деловати као глас саборности Цркве у покушају да реконструише саборну одлуку да се постигне светско православље.

Вести из јануара 2022. откриле су да је Московска патријаршија желела да се покаже стрпљивом и спремном за дијалог са Александријском патријаршијом – као што је то урадила са Константинопољом 2018. – све док Москва не буде морала да делује у име канонске православне цркве. До мешања је дошло у оквиру московског тумачења да се помогне свештеницима који су били жртве унутрашњег раскола унутар Александријске патријаршије.

Московска патријаршија је од тада подигла статус Јерусалимске патријаршије на прво место међу православним црквама и игнорисала је Константинопољ у неколико случајева. Александријска патријаршија је такође игнорисана од стране Москве, али на још деструктивнији начин него што је то био Цариград, пошто је Москва кроз њену територију повукла границу раскола. Московска патријаршија је, изгледа, нашла начин да у сопственим очима тврди да су њени поступци саборни и канонски. Њена стратегија захтева присуство древних патријаршија. Пошто Москва не жели да буде игнорисана, она повлачи нове линије унутар и око глобалног православља и игнорише старе.


Хета Хурскаинен је доценткиња систематске теологије (западне) на Универзитету источне Финске, где се православна и западна теологија изучавају упоредо у оквиру једне теолошке школе.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.