Џенифер Григс (Jennifer Griggs)
Ми бирамо живот у изобиљу је документ који су издали хришћански интелектуалци и теолози који су се састали у Бејруту 29. септембра 2021. како би покренули своју визију за хришћане на Блиском истоку. Тешка одлука за ове хришћане представљена је у овом документу, да изаберу живот у изобиљу који је обећан Божијем народу у Поновљеним законима 30,19б („Изабери живот да будеш жив ти и твоји потомци“), што је и избор и изазов који прихвата ова група хришћанских интелектуалаца, или сушту алтернативу која треба да се помири са постепеним одумирањем хришћанских заједница у арапском свету. Свакако, ова ситуација наглог опадања становништва хришћанских заједница на Блиском истоку је неоспорна. Документ о намери, Ми бирамо живот у изобиљу, промовише прогресивну визију културне разноликости блискоисточног друштва са уским фокусом на хришћане као опкољену мањину у исламском свету. Уместо тога, жеља је да се арабизам поново осмисли након пропалог модернистичког пројекта присилне арабизације, да постане „културни простор и инклузивни културни концепт“. Овај поново осмишљени арабизам укључује разнолико богатство идентитета међу црквама Блиског истока, од сиријске и јерменске традиције до оних грчких и коптских цркава.
Методологија постизања овога је амбициозна, наглашавајући пре свега да теолошки приступ мора да буде интелектуално ригорозан и да користи све алате које пружају савремене хуманистичке науке. Ово је контекстуална теологија која испитује геополитичку ситуацију у односу на верски дискурс и праксу кроз хуманистичке науке, као што су историја, друштвене науке и културна антропологија. Сврха ове интелектуалне строгости је да омогући широку историјско-критичку методологију која разуме божанску реч у културном контексту Древног Истока. Документ настоји да избегне фундаментализам у свим његовим обличјима, укључујући уско фундаменталистичко читање библијског текста које би игнорисало врсту критичког ангажмана које пружају људске науке. Ова одбојност према фундаментализму проширена је и на исламистичке групе, али се овде пажљиво одржава разлика између два паралелна феномена: деловања ових насилних фундаменталистичких група и масовне емиграције хришћанских заједница са Блиског истока последњих деценија. Исламски фундаментализам се стога не представља као основни узрок невоље у којој се налазе ови хришћани.
Документ даје јасну изјаву о томе како хришћани треба да се односе према људима других религија, на које треба да гледају као на своју браћу и сестре у задатку да подржавају „људско достојанство и слободу“. Ова визија заједничког живота са верницима других религија проширена је посебно на муслимане, а наравно, муслимани су ти који чине већинску верску заједницу с којима хришћани Блиског истока морају успешно живети ако желе да им будућност у региону буде осигурана. Овом недвосмисленом реалношћу документ се не суочава отворено, већ као изјава о намерама, она јасно представља тежње хришћанских вођа и интелектуалаца ове групе у виду позива другима да им се придруже у стварању новог плуралистичког идентитета арапског друштва на Блиском истоку. Јасно је да је ово почетак дијалога потребног за модел културне разноликости и верског паритета који се предвиђа за ово друштво; дијалог који мора укључивати широке консултације са представницима многих других верских заједница. У међувремену, низ формалних одговора других верских вођа на овај документ омогућио би нам да видимо у којој мери ову визију заиста могу да деле ове друге верске вође. Жеља да се одступи од логике мањине коју изражавају ови интелектуалци је тежња која не може постојати једнострано, већ је треба испунити и прихватити од стране оних који припадају другим верским уверењима и интелектуалним оријентацијама унутар грађанског друштва.
Документ такође истиче њену мисију да се крене ка култури дијалога и зближавања која експлицитно укључује Јевреје и муслимане као примарне партнере у овом међурелигијском подухвату. Циљ ове обнове теолошког дискурса је „удаљавање од културе полемике и искључивања између цркава и других религија.“ Стога се заједницама које припадају другим верама осим хришћанства мора приступити са отвореношћу за слушање и жељом да се разумеју религиозне тврдње других религија у њиховим сопственим терминима, а не да се суде у потпуности из перспективе сопствених вредности и захтева за истином. Документ Ми бирамо живот у изобиљу позива на отварање новог поглавља у односима са Јеврејима који се виде као саставни део верске таписерије и плурализма региона. На геополитичкој страни, диктаторски политички режими су чврсто одбачени, заједно са тенденцијом тражења заштите верских мањина из таквих средина, што је ограничен менталитет тражења „мањинског савеза“ који не служи дугорочној будућности хришћана у региону.
Ово је и нови теолошки дискурс и нови друштвени уговор који карактерише инклузивност и отвореност према другима. Најважније је да овај нови дискурс има снажан етички нагласак, подржавајући личну слободу и слободу савести као основу за процват иновација и креативности који подупиру културни модел различитости. Читајући овај документ у неколико тачака подсећамо се на декларације Уједињених Нација о културној разноликости (2001) и слободи вероисповести (члан 18). Можда је један од највећих изазова који представља визија Ми бирамо живот у изобиљу да сугерише да не само хришћани, већ и друштво у целини, треба да почнe да цени сопствену улогу грађана у доприносу општем добру. Иако је било знакова таквих осећања у Арапском пролећу када су се појавили народни протести око перцепције заједничке неправде, још увек је упитно колико је аверс, опште добро, нешто што се може замислити и на чему се ради као мерило мирног грађански живот. Добро нечије заједнице, верске или етничке, можда је очигледнији циљ у арапским друштвима, а грађанин као независна особа је концепт много познатији Западу. Могуће је да је оно што је потребно пажљиво преговарање о ова два концепта на геополитичком плану, у препознавању да је грађанска одговорност и улога појединца као аутономног идентитета концепт више двосмислености у друштвима која (још) нису следила. секуларне историје постпросветитељске Европе.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
