Сергеј Чапнин (Sergei Chapnin)
Тешко је причати. Тешко је мислити. Веома је тешко молити се. То је шок. И застрашујуће је схватити да сам погрешио што нисам веровао да ће бити рата. Не, уопште нисам веровао. Мислио сам да ће прича о рату остати само прича, хорор приче у које одрасли не верују. Ни већина мојих пријатеља није веровала.
У четвртак ујутро смо се пробудили у другом свету. У овом новом свету, Кремљ води два рата одједном: покренуо је велики рат против Украјине и наставио рат против Русије. Последице ових ратова биће тешке за народе обе земље. Ако је агресија на Украјину отворени рат, са бомбардовањем, трупама на територији независне државе и војним и цивилним жртвама, рат Кремља против Русије изгледа мање очигледан. Хапшења, политичка убиства, суђења претворена у фарсу, мучење затвореника, гушење независних медија, притисци на адвокате и грађанске активисте – све то изгледа неупоредиво са отвореном оружаном агресијом, а ипак је то рат који Кремљ води жестоко и доследно против свог народа.
Само 24. фебруара, на дан када су руске трупе прешле украјинску границу, у разним руским градовима приведено је 1.700 људи. Готово све њих ће осудити „џепни судови“ Путинове Русије. Кремљу се није допало што су се руски грађани усудили да говоре против рата са Украјином.
Чује ли се сада глас Православне Цркве у зараћеним земљама? Патријарх московски и целе Русије Кирил је последњих дана говорио два пута. Уочи агресије, 23. фебруара, када Русија слави стари совјетски празник, Дан Црвене армије (1993. године преименован у Дан браниоца отаџбине), патријарх је положио венац на Гроб Незнаног војника код Кремљског зида и неочекивано дуго беседио. Прво је нагласио да „живимо у временима мира, али знамо да у време мира постоје и претње“. Односно, Патријарху ништа не значе осам година тињајућег рата у Донбасу, где су страдале хиљаде војника и цивила са обе стране, од којих су многи били чланови Цркве чији је он Предстојатељ. А онда: „Нажалост, претњи има и у овом тренутку — сви су упознати са оним што се дешава на границама наше Отаџбине. Односно, границе Отаџбине су „свете границе” Русије, које се морају чувати, док му границе других земаља, у којима је он поштован као Патријарх, не значе толико.
Мање од 24 часа након ових речи руски председник Владимир Путин наредиће напад на Украјину.
Патријарх Кирил је ћутао цео дан до вечери, а ово ћутање је најречитије сведочило о његовом моралном слому. Да, касније је издао саопштење, али његове речи су звучале тако углађено да је постало јасно да није његова жеља да оцењује шта се дешава, већ је његова жеља да избегне било какву процену била његова главна брига. И у сваком реду је страх од истине, неспремност да се то призна.
Обраћање Патријарха је типичан пример пропагандног текста са свесним заменама. Ево главних:
1) „Са дубоким и искреним болом сагледавам патњу људи изазвану актуелним догађајима.“ Човеку способном да говори истину није тешко пронаћи праве речи: „агресија“, „рат“, „руски напад на Украјину“, „ракетни удари на суседну земљу“. Међутим, патријарх остаје при свом жаргону и говори о „актуелним догађајима“.
2) „Позивам све стране у сукобу да учине све да избегну цивилне жртве“. Опет, овде је све јасно: ту се брани агресор, Русија, Украјина. Комбиновати их у једну фразу, називати их „странама у сукобу” је неморално.
3) И онда: „да би се избегле цивилне жртве“. Шта, онда, ако погине војска — зар није тако страшно за патријарха? Да ли је то оно што они зову „професионални ризик“? Да ли би он сâм био вољан да приреди сахрану мртвим војницима и објасни њиховим женама и мајкама за шта су умрли — и украјинским и руским?
У овом контексту, позив да „пружи дубоку, усрдну молитву за што скорије успостављање мира“ изгледа као магијска загонетка или, у најбољем случају, празна формалност.
Само је један црквени јерарх из Московске Патријаршије имао храбрости да ствари назове правим именом. У оштрој супротности са патријарховим неартикулисаним обраћањем, митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије, који је на челу Украјинске православне цркве Московске патријаршије, рекао је: „Невоље су нас погодиле. На жалост, Русија је започела војну акцију против Украјине и у ово судбоносно време позивам вас да не паничите, да будете храбри и да покажете љубав према својој отаџбини и једни према другима. Позивам вас, пре свега, да појачате покајничку молитву за Украјину, за нашу војску и наш народ, да заборавимо међусобне свађе и неспоразуме и да се сјединимо у љубави према Богу и нашој отаџбини. У овом трагичном тренутку пружамо посебну љубав и подршку нашим војницима који чувају и штите и бране нашу земљу и наш народ. Нека их Бог благослови и заштити! Бранећи суверенитет и интегритет Украјине, апелујемо на председника Русије и тражимо хитан прекид братоубилачког рата.“
Апел митрополита Онуфрија појавио се већ у подне 24. фебруара, много раније од реакције патријарха Кирила. И значајно је да митрополит Онуфрије користи библијску слику Каина: „Украјински и руски народ су изашли из Дњепарске крстионице, а рат између ових народа је понављање греха Каина, који је убио свог рођеног брата из зависти. Такав рат нема оправдања ни пред Богом, ни пред људима.” Уважавајући сродство народа Русије и Украјине, Онуфрије даје немилосрдну оцену деловања Русије, упоређујући је са Каином и тако поставља питање моралне одговорности за почињена дела.
Пре неколико година, у једној од похвала патријарху Кирилу, митрополит Иларион (Алфејев) је приметио: „Кључна мисао Патријарха када говори о служби Цркве, њеној мисији у свету, јесте да је Црква позвана да проповеда истину Божију“. Добро речено, зар не? Али данас треба отворено поставити питање: шта се дешава када Црква, у личности свог Предстојатеља, изгуби овај пророчки дар? Овде, међутим, не треба говорити више у садашњем времену, већ у прошлом. Превише је очигледно чиме су се последњих година бавили црквени јерарси у Русији и пре свега сам Патријарх. То је испуњење идеолошке наредбе Кремља, сарадње са властима, која потпуно занемарује јеванђеоске заповести, замењујући их „традиционалним вредностима“ ради погодности манипулације.
Губитак дара објављивања истине доводи до подела. Увиђајући лицемерје црквене власти, паства – понекад интуитивно, понекад свесно – повлачи линију која раздваја званичну Цркву на челу са Патријархом и аутентични црквени живот у чијем је средишту парохијска заједница. Све више постаје јасно, да је званична Црква терет, тежак и бесмислен терет за животне заједнице.
Друга линија поделе је географска, односно геополитичка. Ако званична Црква одбије да призна рат у Донбасу као реалност и буде спремна да принесе животе на олтар такозваног руског света, еклисиолошка подела између Русије и Украјине је неизбежна. Да је руски свет заиста мека сила, а не империјална тољага, наставак постојања Украјинске цркве као дела Московске патријаршије био би могућ. Ако државна пропаганда без скрупула назива „нацистима“ оне који теже слободи и који зазиру од империјалног насиља Москве, а Патријарх ћути, од таквог Патријарха треба бежати.
Данас је сасвим јасно: Патријарх Кирил није спреман да брани своју паству – ни народ Украјине ни народ Русије – од Путиновог агресивног режима. Људска патња није један од његових приоритета. Патријархово заступништво код носилаца власти остало је само у историјским књигама.
Опростите на мом наивном питању: коме је онда потребан такав Патријарх?
Сергеј Чапнин је главни уредник часописа о савременој хришћанској култури „Дарови” (Дары) и кустос изложби о савременој хришћанској уметности. Претходно је био главни уредник часописа Московске патријаршије и заменик главног уредника Издавачке куће Московске патријаршије.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
