Свештеник др Јован Хрисавгис (John Chryssavgis)
Мало ко, ако уопште ико, би отишао толико далеко да тврди да патријарх Кирил, као поглавар православне цркве у Русији (или „Русије“, како он воли да каже), може бити оптужен за злочине против човечности или ратне злочине јер не спречава ненајављане и неоправдане војне агресије које су само у последњих неколико дана коштала невине животе. У исто време, многи, ако не и већина, сложили би се да председник Путин треба да буде оптужен за таква злодела.
Међутим, чак и уз његова огромна кршења конвенционалног права, Путин никада не би могао сâм да уништи међународни поредак без лојалне и моралне подршке – било прећутног или експлицитног – саучесника у злочину. И држава и црква тамо сањају о већем свету, о васељенској Русији, о „Руском свету“ (Russkiy Mir). Али када се скину боксерске рукавице и блиставо одело, свако користи ову другу за своје интересе за империјализам или иредентизам; и обе промовишу поделу у све више биполарном свету.
Едвард Гибон је давно исмевао: „Веза између престола и олтара је тако интимна да се заставе цркве ретко виђају на страни народа. На крају, за Путина је црква само инструмент, само још једна стрела у његовом тоболцу за реконструисање Совјетског Савеза, атеистичке државе. Али овога пута то је под маском хришћанске теократије преобликоване по угледу на династију Романових, чији је двоглави орао заменио совјетски срп и чекић широм Русије. Баш као што је и Кирил више него срећан да учествује у поновном стварању моћне црквене машинерије усклађене и подржане од државе. Овде нема замагљивања граница између цркве и државе. Што се тиче њихових „војника“ — секуларних војних и духовних милитаната — сâм Бог зна за шта им је речено да се боре.
Критично питање је, наравно, како ми остали одговарамо на овај тренутак 11. септембра (9/11) за Европу и остатак света. Пријатељи и колеге су се позабавили геополитичким аспектима или религијским идеологијама у питању. Без свођења ужасног злочина на академски разговор — било социолошки или црквени, психолошки или геополитички — желим да се ограничим на личну перспективу и искуство. Верујем да ће читалац ценити моје оклевање да држим предавања или држање о историји или теологији, еклисиологији или канонском праву, када инвазија још увек бесни.
Као свештеник, никада у животу нисам био толико ужаснут патетичним реакцијама вођа у мојој цркви на актуелне догађаје у последњих неколико година. У исто време док су журили да припреме предпосне проповеди о „одломцима о суду“ (Матеј 25) или проповедају о уздржавању од меса — које дефинишу као животиње са кичмом! — издали су најслабије изјаве о рату Русије на Украјину, неспособни да оду даље од позива на молитву, а заборављају да је сам Христос показао огорчење неправдом.
Ја сам био тако изненађен и када су недавно лутали кроз изјаве о коронавирусу, са одговорима у распону од потпуне бесмислице до очигледне неодговорности. Али нисам могао, а да не упоредим млака уверавања у молитвама са реакцијама након масовних пуцњава. И свакако нисам могао, а да се не запитам зашто епископи који поносно парадирају у маршевима „право на живот“ нису изашли на улице за „право на одбрану“ своје украјинске — у толико случајева православне — браће и сестара. Барем је папа Фрања изашао из своје канцеларије и ушао у свој фијат да би се лично обратио руском амбасадору. Кантерберијски надбискуп је недвосмислено осудио напад Русије на Украјину као „чин великог зла“. А Васељенска патријаршија је једина православна црква ван Украјине која осуђује ничим изазване поступке Русије као „кршење људских права и брутално насиље над људским бићима“.
Реалност је да су православне цркве вековима крајње занемаривале да упуте или инспиришу своје конгрегације на начин који значајно утиче и обликује грађанско друштво да заузме став пред друштвено-политичким изазовима или да се супротстави неуспесима сломљене државе. Истина је да су током већег дела историје болно подлегли или се перверзно потчинили држави, једва расположени или компетентни да стану поред лаика изложеног немоћи цркве и незнању државе.
Како је трагично што је неустрашивим демонстрантима у Москви, Санкт Петербургу и другде у Русији било препуштено да разоткрију и једно и друго.
Као Американац, никада у животу нисам био толико запрепашћен партијским сломом подршке и критике Путина, који разбија основне норме које су некада узимане здраво за готово. Исти идеолошки сукоб погледа на свет огледа се и у нашем домаћем контексту, где су основне норме такође угрожене. Ипак, дивљење одређених политичких стручњака Путиновој паметној стратегији или достојним идеалима готово је без преседана, а може се поредити само са сразмерним дивљењем одређених православних хришћана због Путинове јаке вере и дубоког побожности.
Искрено се надам да се суграђани Американци неће фиксирати на цене на бензинској пумпи, због чега администрација прибегава извињењу јавности и које опозиција своди на оптужбе на рачун власти. Надамо се да смо из последњег европског рата научили о опасностима ћутања и равнодушности, предугог чекања пре него што се суочимо са Хитлером. Надамо се и да смо научили да је светски поредак — а не само слобода Украјине — у питању, као што је украјински председник Зеленски храбро артикулисао у видео снимцима из Кијева, плачући у дивљини.
Путин је дрско прекршио међународни поредак, баш као што је Кирил флагрантно игнорисао црквени поредак прекинувши општење са Васељенском патријаршијом око њеног права да додели аутокефалност Православној цркви у Украјини, још једном храбром отцепљењу од Кириловe Русије. Одговор глобалне заједнице (укључујући Сједињене Државе) ће одредити да ли и како закон преовладава дугорочно. А одговор верске заједнице (укључујући и православну цркву) одредиће да ли и како љубав и закон преовладавају на дужи рок.
Ако ме је вера нечему научила, онда је то да је, у великој схеми ствари, напредак могућ, па чак и неизбежан. Без обзира да ли уз невољност или отпор, Русија ће у једном тренутку бити принуђена да се ослободи својих историјских снова или идеолошке судбине и корача са остатком света у двадесет првом веку. Било да православне вође то знају или желе, свет може да направи корак уназад на неко време, али ће се увек померити много више корака напред.
Историја понекад може ласкати „софистицираним“ зликовцима — секуларним и духовним. Али историја никада не ласка бесрамним зликовцима—који се чак и не претварају да шармирају своје бираче. И ако ме је теологија нечему научила, онда је то да, у далекосежној перспективи Бога, зло никада не надвладава добро. Грех никада не може бити последња или вечна реч. Неће ни Путинова монструозност. Искрено говорећи, неће ни Кирилова пасивност.
Свештеник др Јован Хрисавгис је ђакон Грчке Православне Архиепископије америчке.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
