Андреја Богдановски
Од почетка инвазије Русије на Украјину, Запад је показао значајан ниво јединства и солидарности са Украјином. Свеобухватне санкције руском руководству заједно са војном подршком Украјинцима биле су на челу одговора Запада. Пре него што се инвазија догодила, такође смо били сведоци интензивних и поновљених, иако неуспешних, дипломатских напора са циљем да се Путинови планови поремете.
Исти ниво солидарности који сада можда треба да се ревидира како би се боље одговорило на све веће позиве за заштиту цивила није постојао у православном свету. Један број православних цркава није чак ни прозвао и осудио Путинову агресију у Украјини. Након што је Православна црква Украјине (ПЦУ) добила неколико признања 2019. и 2020. године, ентузијазам за нова признања је успорио. Још од давања украјинске аутокефалности у јануару 2019, Руска православна црква је угрожавала питање признања ПЦУ осмишљавањем и пружањем стратегије против признања.
Неопредељеној групи цркава које се нису експлицитно приклониле нити Москви нити Васељенској патријаршији припадају Румунска, Бугарска и Грузијска православна црква, које су требале да поступе исправно и признају аутокефалност Украјине оног тренутка када је патријарх Кирил покушао да одврати и окриви спољне зле силе за рат који је Путин водио против Украјине. Док се Цркве не баве овим питањем, оне пропуштају прилику да пруже подршку ПЦУ, што би додатно учврстило ову цркву, али и дало наду онима у УПЦ МП који предузимају кораке да пресеку везу са патријархом Кирилом.
Оклевање и ћутање међу онима који нису признали ПЦУ је очигледно, а недавни догађаји говоре зашто. Признање цркве у новембру 2019. године од стране Александријске Патријаршије на челу са Митрополитом Епифанијем се испоставило да је посебно болно за патријарха Теодора II, чија су канонска права грубо нарушена одлуком Руске православне цркве (РПЦ) да успостави егзархат у Африци. Овај развој догађаја оживео је дискусију о руским (црквеним) геополитичким маневрима и прати се са забринутошћу и анксиозношћу широм православног света. Грчко министарство спољних послова показало је узнемиреност и јавно је поделило своје страхове од активности проширења РПЦ у Грчкој и њеном ширем суседству. Ортодокс тајмс је известио да је архиепископ Јероним (ГПЦ) обавестио грчко политичко руководство о повећаној мобилизацији РПЦ и потенцијалу за дестабилизацију у Грчкој.
Аргумент одмазде и даље представља средишњи део међународног ангажмана РПЦ јер је конструисан да спречи даљу међународну подршку Православне цркве Украјине. Последње три године дале су довољно материјала о опхођењу РПЦ са онима који су признали (Васељенска патријаршија, Грчка црква, Александријска патријаршија и Кипарска црква) да би се могли извести такви закључци. Радећи против могућих нових признања, РПЦ је чинила Православну цркву Украјине подложнијом напорима дестабилизације, било од саме РПЦ, УПЦ МП, Патријарха Филарета или гласне групе спољних критичара на челу са Српском Православном Црквом. За сада се чини да је директно мешање у црквену јурисдикцију Александријске патријаршије најагресивнији корак и корак за који патријарх Теодорос плаћа високу цену.
Током протекле три године, Руска Црква је предузела различите мере да принуди четири Цркве које су признале ПЦУ. РПЦ је поступио према признању ПЦУ од стране Грчке Цркве поставио је сцену за начин на који ће се Руска црква односити према осталима који су кренули истим путем. Главни подухват и даље остаје престанак општења, не са целом црквом, као што је то био случај у односу на Васељенску патријаршију, већ са предстојањем цркве и онима који га подржавају. Овај приступ има за циљ да појача унутрашње несугласице унутар свештенства и покушај је делегитимизације и довођења у питање црквеног врха.
Иста тактика је јасно била испољена у случају Кипарске цркве, последње која је признала аутокефалност Украјине, октобра 2020. Као и са Црквом Грчке и Александријском Патријаршијом, РПЦ је одлучила да прекине литургијски помен Архиепископа Кипра и оних јерарха те цркве који одржавају јединство са ПЦУ. Непосредна реакција РПЦ, након што је архиепископ Хризостом наставио са признањем била је да ће РПЦ наставити да комуницира са свим епископима који не признају одлуку Архијереја. Као што је било предвиђено, унутрашње несугласице око одлуке о аутокефалности су процветале јер су неколико утицајних епископа, укључујући митрополите Кикоса Никифора, Лимасолског Атанасија, Исаију из Тамаса и Николаја из Аматунте, почели јавно да изражавају своје незадовољство. Митрополити су тражили опозив признања ПЦУ и више пута оспоравали свог предстојатеља.
Руска црква и њој блиски брзо су искористили ове унутрашње фракције. О. Николај Данилевич из УПЦ-МП је одмах указао на побуну унутар Кипарске цркве и рекао да ниједна од цркава које су признале ПЦУ то није учинила саборно и да ће се све нове цркве које одлуче да признају ПЦУ суочити са сличним унутрашњим раздором. Такође, као и са Црквом у Грчкој, и да би нанела финансијски губитак, РПЦ је запретила могућношћу да руски ходочасници могу да путују само у светиње на острву којима управљају они који подржавају РПЦ.
Док се патријарх Теодор бори за контра-одговор на агресивне акције РПЦ, влада забринутост да би РПЦ могла поновити кораке које је предузела против Александријске патријаршије и наставити да формализује своје присуство на другим местима. На крају крајева, Митрополит Иларион је прецизирао да би то могао бити правац деловања у Турској и другде уз потпуно занемаривање васељенског патријарха. Архиепископу Хризостому такав развој догађаја није стран. Он је 2019. године издао упозорење Руској православној цркви да се клони острва након извештаја да се такве активности дешавају на северу. Руска амбасада на Кипру је демантовала такве наводе рекавши да особа о којој је реч званично није део руске цркве.
Јасне мере одмазде које је РПЦ предузимала од давања украјинске аутокефалности су пре свега постављене да одврате и успоре свако даље признање нове цркве. Они потенцијалним признатељима шаљу снажан сигнал да свака склоност ка Митроолиту Епифанију ће највероватније бити схваћена као позив РПЦ да се умеша и дестабилизује њихов унутарцрквени живот.
Упркос способности РПЦ да нанесе бол, случај Грка и Кипра указују на ниво отпорности у ове две цркве. Због рата у Украјини, руска црква ће бити заокупљена проналажењем више начина да додатно легитимише Путинове акције, али и начина да изврши још већу контролу над УПЦ МП. Напољу ће радити на томе да држи друге цркве близу себе (српску, антиохијску и друге) како би се што више удружиле са својим ставовима. Пројекат РПЦ са Афричким егзархатом након покретања у новембру 2021. вероватно ће се суочити са мање пажње због домаћих и регионалних забринутости.
Још увек постоји шанса за Православну цркву Украјине упркос томе што је постала мета Путинове „специјалне војне операције“. Добијање нових признања од стране румунске, бугарске и грузијске цркве додатно би подигло легитимитет митрополита Епифанија и пружило трачак наде онима у УПЦ МП који се буне против патријарха Кирила. Приступ „сачекајте и видите“ могао би се показати као закаснео.
Андреја Богдановски је докторант на Универзитету Бакингем, Велика Британија, где проучава црквене аутокефалне покрете широм источне Европе и Балкана.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
