Свештеник Богдан Огуљчанскиј
Ја, Богдан Огуљчанскиј, свештеник Православне цркве Украјине, пишем овај текст 27. фебруара 2022. године, четвртог дана руске масовне инвазије. Не могу да знам шта ће се десити до објављивања овог текста. Имам лошу мобилну комуникацију и тешко приступам интернету. Много пута дневно, и дању и ноћу, моја породица и ја смо приморани да се брзо спустимо у склониште под завијањем сирене за ваздушни напад. Али желим да пренесем истину читаоцима, посебно онима који су ван Украјине, који не разумеју разлоге руског напада на Украјину. Зашто се ово дешава? Шта су Европа, демократски свет, земље и људи који бране слободу, људско достојанство и вредност људског живота урадили да су дозволили овај страшни, брутални масакр у Европи, први пут од 1945. године?
Пишем на основу искуства својих дугогодишњих запажања. Прво, ово је моје запажање о информационом пољу које је створила Русија, која је била веома моћна у Украјини до 2014, а и после 2014. Русија је задржала значајан утицај. Друго, са скоро тридесетогодишњим искуством свештеника, укључујући и дуг стаж у Московској Патријаршији, могу да посведочим како су се реторика и наратив Руске Цркве променили током овог периода. Њена политика је, по мом мишљењу, дала велики идеолошки допринос актуелној трагедији.
Почетком 1990-их у руском друштву и међу православним Русима постојао је кратак период када су се слобода и достојанство појединца доживљавали као главни приоритет. Али у читавој историји Русије, такав однос према особи и њиховом достојанству био је изузетно редак. Вековима су милиони људи били кметови царева или бојара, зупчаници у совјетском систему, „логорска прашина“ у Стаљиновим логорима. Било би погрешно мислити да се цео народ томе противио. Као што је, помало сликовито, написала велика руска песникиња двадесетог века Ана Ахматова (Украјинка пореклом из Кијева), певачица туге века, „Половина људи је била у логорима, а друга половина их је чувала.” И мноштво таквих чувара се дигло од ове моћи над другима, од насиља над слабима и онима који се не слажу са системом. Милиони зупчаника у систему моћи који је обликовао поглед на свет путем насиља радовали су се што су у стању да једноставно извршавају наређења, чак и ако су милиони људи умрли. Неко је убио те милионе, зар не? И нико није морално или правно одговоран за таква злодела. После распада СССР-а није било ништа слично Нирнбершком процесу. Бивши стаљинистички и брежњевски лидери и руководиоци службе безбедности примали су до смрти (а неки и даље примају) повећане пензије и поносно показивали своје медаље и награде. Ипак, међу овим починиоцима били су и они који су одговорни, на пример, за тешке злочине против немачког народа када је совјетска војска ушла у Немачку 1945. године, и насиље су доживели милиони Немаца, углавном невиних жена. За то нико није кажњен.
Тако је руско друштво вековима прихватало насиље и недостатак људских права као своје уобичајено стање. Покоравати се властима и живети само животом становника, газити сопствено и туђе достојанство, пристајати на насиље и умножавати га са задовољством је начин живота милиона Руса. Русија је дуги низ деценија имала једну од највећих стопа убистава и самоубистава у свету (према подацима од пре отприлике деценију, када је статистика још била донекле веродостојна).
Грађани Русије, који немају никаква права и то прихватају, у исто време су навикли да се поносе својом измишљеном величином. Неговање поноса и супериорности над остатком света је камен темељац руске идеологије на којој се она вековима заснива. А идеологија руског православља одиграла је огромну улогу у овом образовању, о чему ћу писати у наставку.
Иако је насиље било распрострањено у совјетском друштву, комунистичка влада је инсистирала да је совјетски систем хуман и филантропски и да се хвалио једнакошћу свих нација. После распада СССР-а, почетком 90-их, о чак и лицемерном хуманизму није могло бити говора. Нечувени пример за то био је први чеченски рат који се одиграо 1994-1997. Десетине (ако не и стотине) хиљада мртвих, ужасних војних злочина — то је оно што су и руско друштво и такозване демократске земље равнодушно прогутале. Током ових година, руска војска је постала војска силоватеља, садиста и убица и нико на то није обраћао пажњу. Због такве равнодушности, пре свега Запада, постао је могући Други чеченски рат, геноцид у Сирији уз учешће руске војске и убиства цивила у Донбасу, почев од 2014. године.
Након што је „бивши“ оперативац КГБ-а Путин дошао на власт (како је он славно рекао, нема бивших оперативаца КГБ-а) и председавао периодом високих цена нафте и гаса, сан руског владара да се освети за распад СССР-а се претворио у неодољиву жељу. Ми нисмо психијатри који могу да уђу у Путинову главу и одреде када је његова жеља да обнови СССР, или чак Руско царство, постала параноидна манија. Можемо само да констатујемо да се његов повређени понос са свим својим бесом спустио на Украјину. Мржња према Украјини се први пут манифестовала чак не 2014. после украјинског Мајдана, већ још раније, 2000-их, када је Путин у разговорима са председником Бушом тврдио да је Украјина недржава и да нема право на постојање.
Не расправљајући о лудилу кремаљског старешине, ми ћемо ипак анализирати реакцију руског друштва. Испоставило се да је ово друштво слабо и патетично у поређењу са Левијатан-државом. Искушење да учествује у власти државе, надувано пропагандом, показало се веома привлачним за већину Руса, посебно после окупације Крима. Док многи Руси чаме у скором сиромаштву у најбогатијој земљи нафтом и гасом на свету, друштво у целини прихватило је „освајање“ Крима као победу Русије.
После дрског заузимања Крима и жеље да се Украјина подели агресијом на истоку земље, Путин је поверовао у своју потпуну некажњивост, пошто су се санкције Запада показале веома неефикасне. Данас видимо последице цивилизованог света који поново умирује терористе, можда најопаснијег човека на свету после Хитлера.
Ипак, мој текст није само и не толико о држави Русији и њеном владару, већ о њеној идеологији, чији је саставни и веома важан део наратив који ствара Руска православна црква.
Религијска изузетност, самоидентификација као „Света Русија“, „Трећи Рим и Четврти не може бити“, боравили су у руској верској свести као радикални конзервативизам, али нису били распрострањени ни у деветнаестом ни у већем делу двадесетог века. Међутим, национализам је, како примећују многи истраживачи, веома карактеристичан за православље. Док је за мале православне народе источне Европе и Балкана овај аспект хришћанства у деветнаестом и раном двадесетом веку подржавао стицање националног идентитета од стране православних држава, у Русији је православље увек било инструмент империјалне државе. Руска црква је радо обожавала суверена или империју, проглашавајући власт светом и заузврат добијајући привилегије и подршку. А руски верски национализам није национализам малог народа који жели да опстане. То је углавном империјални национализам, који је тежио да доминира целим Истоком (руски генерали, руски епископи, па чак и обични монаси у деветнаестом и раном двадесетом веку веровали су да ће и Константинопољ и Јерусалим пасти у њихове руке). Као што је показао познати руски филозоф из двадесетог века Николај Берђајев (пореклом из Украјине), руски комунизам је месијански развој руског православља, са претензијама на светску доминацију. А након пада комунистичке власти 1991. године, и руска влада и Руска православна црква убрзо су подигле империјални барјак са тврдњом о глобалном утицају.
Царски квалитети Руске Цркве почели су да се испољавају посебно са почетком владавине патријарха Кирила (2009). У различитим епохама, иако је црква као институција обожавала империју, у њеном телу су постојали појединци који су се трудили да испуне Христове заповести и да не повлађују званичној идеологији. На пример, у совјетско време, када су епископи били изразито лојални властима, постојали су поједини свештеници који су чували хришћанску слободу. Иако су били далеко од престоница, није им било забрањено да имају свој положај и да брину о људима. Међутим, патријарх Кирил је, због својих личних амбиција, искоренио сваку могућност да у цркви има другачији јавни положај од његовог. Он је сам, у својој властитој моћи, почео да испољава црте апсолутног монарха у цркви, следећи руског државног владара. Било какви знаци такозване „саборности“, којом су се неки религиозни филозофи тако поносили, сматрајући колегијалност достојанством руског религиозног погледа на свет, брзо су нестали. Чак је и парохијска имовина почела да се сматра, по новој црквеној повељи, власништвом епархије, односно епископа коме је дата апсолутна власт у епархији. Патријарх Кирил такође има апсолутну власт над епископима и тако је постао апсолутни монарх у свом верском царству.
Са сваком годином, реторика Патријарха и његових гласноговорника бивала је све чвршћа и почела је да укључује националшовинизам. Истицана је лојалност руској војсци. Војни капелани постали су неизоставни атрибут војних јединица. Када је Крим окупиран 2014. и почела руска инвазија на источну Украјину, руски свештеници су показали подршку влади учествујући у победничким војним прославама, иако Кирил није званично био присутан на њима.
Тест за Руску цркву у Украјини је био током 2014. а и наредне године (Украјинска православна црква – Московска патријаршија). Користећи своју економску и информатичку моћ, као и подршку своје државе, Руска црква је блокирала међународно признање Украјинске цркве, која је почела да делује у време украјинске независности 1991. У међуцрквеним односима Украјину је увек представљала УПЦ МП, што је суштински значило да је светско хришћанство (и светско православље посебно) у сагласности са руском контролом над украјинским православљем. Ова контрола је била релативно лака док је митрополит Владимир остао предстојатељ УПЦ-МП (+2014), али је после његове смрти, под новим предстојањем Онуфријем, УПЦ-МП у суштини изгубила остатке своје независности. Руски милијардер Вадим Новински, који је добио украјински пасош за време режима председника Јануковича, постао је њен главни спонзор и „сиви кардинал“. Новински је увек био на страни митрополита Онуфрија, као и епископа другог ранга, митрополита Антонија, за којег се очекује да ће наследити Онуфрија.
Почетком 2019. године, захваљујући уједињењу проукрајинских православних епископа Украјине, као и дипломатским напорима администрације председника Порошенка, обновљена Украјинска црква (са именом Православна црква Украјине, ПЦУ) била је призната као аутокефална црква од Цариградске патријаршије и значајног дела светског православља. Овај догађај изазвао је не само хистеричну реакцију Московске патријаршије, раскид са Цариградским и другим црквама које су признале ПЦУ, већ и гнев и иритацију руског председника. Као реакцију на проглашење ПЦУ, сазвао је састанак Савета безбедности Русије, на коме је признање аутокефалности Украјинске цркве изједначено са претњом по националну безбедност. Он је потврдио своје давне речи: кључ независности (како је назвао своју империју) Русије је нуклеарно оружје и Руска Црква (имплицирајући да је украјинско православље део руског). Тиме је препознао да је руско православље у свом најбескомпромиснијем, ексклузивном облику, са бахатошћу и нетрпељивошћу према другим врстама хришћанства, ослонац његове идеологије бахатог и мрзитељског односа према другим државама и народима. А Украјина, која показује могућност другог живота и другачијег православља, главни је извор непрестаног беса будући да не жели да се покори.
Патријарх Кирил и други јерарси Руске Цркве ћутали су протеклу деценију, када је у Русији гажено достојанство и слобода, када су убијани противници власти, када се вршио геноцид у Чеченији, Сирији и Донбасу. Штавише, многи свештеници су одобравали империјални шовинизам и насиље.
Овим закључцима допуњујем овај текст.
Верујем да ће Украјина победити, јер је дух јачи од гвожђа, а достојанство и љубав према слободи јачи од мржње и злобе.
Али могућност победе без масовних жртава становништва у великој мери зависи од ефективне помоћи цивилизованог света. Ова помоћ мора бити брза, тачна и моћна. Нема времена за споро, постепено јачање санкција Русији.
Ова помоћ би требало да буде првенствено војна, јер се светско зло клања само правој сили. Али и ова сила мора да буде мудра и доследна, да лудак не би уништио свет.
Та помоћ мора бити и економска и хуманитарна јер ће наредних дана у Украјини избити огромна хуманитарна криза. Комуникације и начини испоруке робе, посебно хране и лекова, су поремећени. Окупатори уништавају путеве, уништавају школе и болнице, спречавају лекаре да помажу људима. Као знак наде, европске земље треба да донесу заједничку одлуку о скором пријему Украјине у Европску заједницу. Хришћани Европе и људи добре воље: Помозите нам! Ако сте хришћанска цивилизација у својој сржи.
о. Богдан Огуљчанскиј је свештеник Православне цркве Украјине.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
