Патријарх Кирил, мит о „руском свету“ и геноцид

Јарослав Скира (Jaroslav Skira)

Сугестивно повезивање руског православног првенства, идеологије и геноцида може изгледати провокативно или сензационалистички. За мене, с обзиром на тренутни неоправдани рат Русије против Украјине, везе међу њима су далеко од тога. У овом тренутку наше заједничке историје као људске породице, „именовање“ стварности је изузетно важно за процену ужасних догађаја у Украјини и идеологије која је саучесник таквог насиља против саме невиности која карактерише народ Украјине. Именовање је дубоко етички избор.

Геноцид није апстрактан појам у овом садашњем тренутку за народ Украјине, њену дијаспору и све људе добре воље. Геноцид је искорењивање расних, националних, етничких или верских група. Иако постоје научне дебате о овом концепту, одлучио сам да му приступим у оквиру етичке концептуализације и са становишта усредсређеног на жртву. Геноцид је појам који је први сковао Рафаел Лемкин током Другог светског рата који је дефинисао као елиминацију разлика међу „колонизованим групама“ како би се наметнуо културни и политички идентитет „колонизоване групе“. Они који имају различите идентитете од доминантне групе моћи су или потиснути, или прогнани и убијени. Геноцид уништава постојеће везе друштвене или грађанске солидарности група и потенцијал за њихово самоопредељење. Даље, Лемкин идентификује геноцид у много ширем оквиру, пошто он не ограничава геноцид на било који чин, као што је убиство или присилна глад, будући да је геноцид конституисан различитим кумулативним радњама у циљу уништења групе људи која се може идентификовати.

У нашем садашњем контексту, квази-религијска идеологија укључена у геноцид је мит о „руском свету“ (Русскии мир). Митологија цивилизације „руског света“ сматра да постоји велика руска цивилизација заснована на „духовном јединству“ између Белоруса, Украјинаца и Руса, који сви имају исту православну веру и језик (тј. руски). Тај „руски свет“ је друштво „традиционалних вредности“ и бачен је у опозицију са перципираним декадентним западом. То је романтизована идеологија историјских притужби и колективног жртвеног јарца. То је такође идеологија заснована на историјском ревизионизму будући да се комплексне и различите историје Украјине, Белорусије и Русије прешућују како би се конструисао митски историјски наратив о успону „руског света“ од древне Кијевске Русије кроз „свети град Кијев“, а сви су данас завештани Руској православној цркви и „руским“ народима. Критичари овог мита о националном пореклу описали су га као модеран облик православног фашизма или православног фундаментализма. Недавна велика међународна декларација водећих православних теолога осудила је мит о руском свету као „лажно учење о етнофилетизму“, а самим тим и као јерес која је „дубоко неправославна, нехришћанска и против човечанства“. Такав руски супрематизам је очигледно расистички.

Дозволите ми на почетку да недвосмислено кажем да сам уверен да у Руској православној цркви постоји безброј правих верника – свештенства и лаика – који данас доживљавају државно угњетавање. Ипак, неки од њених јерарха, попут патријарха московског Кирила и митрополита волоколамског Илариона, били су на челу промовисања идеологије „руског света“ која настоји да уништи посебност Украјине уопште, али и украјинског хришћанства, посебно. Ово руско православно руководство је широко признато као оруђе руске меке моћи јер негује блиске односе између цркве и државе. У најмању руку, требало би да поставимо етичко питање да ли је промоција мита о „руском свету“ од стране руководства Руске православне цркве грех пропуста, сазнања шта је морално исправно, али неделовања на основу тог знања. У садашњем руском рату, то би значило и свесно игнорисање сазнања да је таква идеологија подстицала колективне акте насиља против украјинског народа и неосуђивање рата. Међутим, што је фундаменталније, требало би да поставимо етичко питање да ли је мит о „руском свету“ саучесник у промовисању геноцида. Прво, таква неистина намерно успоставља доминантну колонијалну класу замишљених уједињених „руских“ народа, док „искључује“ оне који не припадају, наиме украјинске народе, који сви треба да буду асимилирани у „руски“ свет. Он демонизује и дехуманизује Украјинце тако што их представља као „вештачку“ државу док их колективно назива жртвеним јарцем за такозване „нацисте“ и „фашисте“. Сви украјински православци и источни католици који не припадају овој линији „руског света“ су оцрњени и маргинализовани у глобалном хришћанству. Упркос свим причама о „духовном јединству“ Руса и Украјинаца, што би требало да буде позитивна ствар међу свим хришћанским црквама, та фраза је постала „звиждаљка“ за мит о „руском свету“. Ова „звиждаљка“ функционише као наизглед безазлена изјава када је чују аутсајдери. Међутим, за инсајдере је то кодирани језик оптерећен специфичним значењем. „Духовно јединство“ које је изразило руководство Руске православне цркве – инсајдери – постаје звиждук за постављање хомогене и колонијалне Руске православне империје, са њеном нетрпељивошћу и насиљем. Примењујући Лемкинове категорије геноцида, митологија „руског света“ настоји да уништи грађанску солидарност или идентитет оних украјинских православаца, не посебно под Москвом, већ свих Украјинаца уопште, ометајући на тај начин њихово самоопредељење и људски процват.

Таква идеологија је позната преко руског председника Владимира Путина, који је украјинску државу сумњиво назвао „вештачком“ творевином. Ова идеологија је приказана у његовом ахисторијском педантичном есеју из 2021. године о „јединству“ руског и украјинског народа, а најконкретније и најнасилније се манифестовала у економским блокадама, сајбер-рату, застрашивању и рату у Украјини. Његово оправдање за пресељење на украјинске територије било је колективно жртвено јагње за „денацизацију“ украјинске владе (украјински председник је Јевреј!). А овде је „денацификација“ још једна „звиждаљка“ усмерена на ликвидацију оних који су против руског империјализма. Путинова корупција и егоизам користе митологију „руског света“ да би служили његовим перверзним геополитичким циљевима.

Чак и сада, Патријарх Кирил наставља да подржава митологију „руског света“ у својим изјавама о рату у Украјини. Неколико сати пре поновне руске инвазије на Украјину 23. фебруара 2022. године и у контексту вишемесечног, масовног гомилања руске војске на украјинским границама, Кирил је пренео легитимну пасторалну забринутост за мир и за оне који пате. Ипак, у свом говору он нигде није поменуо руски рат у источној Украјини, који траје од 2014. године, већ је нејасно поменуо „догађаје“, „сукобе“ и „катастрофу.“ Наравно, руска држава би сматрала незаконитим свако експлицитно помињање ‘рата’ у Украјини. Ипак, у том говору је поновио колонијалну идеологију – звиждаљку – „јединства“ „руског света“. Чак и после три дана распрострањеног рата у Украјини, Кирил поново није осудио рат. Позивајући на мир и јединство Цркве, он је изразио забринутост само за један одређени сегмент украјинског народа, православне украјинце који припадају Москви. Поновио је звиждук јединства братских народа: „Не дај Боже да садашња политичка ситуација у тако блиској нама братској Украјини буде усмерена на то да зле силе које су се увек бориле против јединства Русије и Руске Цркве, добију предност. Не дај Боже да се повуче страшна линија умрљана крвљу наше браће између Русије и Украјине.” Кирилова проповед за Недељу православља поновила је мит о руском свету са тропима демонизујући оне у Украјини као сродне јеретичким „иконокластима.“ Иако ова идеологија може изгледати невероватно, о њој се труби деценијама, достижући посебну жестину давањем аутокефалности Православној цркви Украјине 2018.

Насупрот томе, митрополит Епифаније (Православна црква Украјине) и мајор архиепископ Свјатослав (Украјинска грко-католичка црква) свакодневно емитују поруке наде и љубави из опкољеног главног града Кијева, недвосмислено осуђујући руски рат и позивајући на мир. Чак и митрополит Онуфрије, из Украјинске православне цркве (Московске патријаршије), осудио је рат и позвао заступништво Патријарха Кирила за помоћ. Неуспех руских православних лидера да буду пророчки гласови који осуђују рат довели су до тога да неке украјинске православне епархије (Московске патријаршије) престану да на литургији спомињу Патријарха московског.

Враћајући се на моје првобитне везе између Кирила, „руског света“ и геноцида, да ли ово треба да видимо као грех пропуста у неувиђању да митологија „руског света“ резултира структуралним и културним насиљем над Украјином? То би била врло добротворна интерпретација. Ја бих, међутим, био одлучнији када бих назвао дубоки неуспех у моралном ауторитету и хришћанском сведочењу. Митологија „руског света“ коју промовишу руски православни лидери чини их саучесницима у геноциду јер ова расистичка идеологија негира посебан грађански идентитет украјинском народу и његовим црквама и омета њихово самоопредељење као слободног и демократског друштва. Таква идеологија, коју је истовремено прихватила руска држава, користи се да оправда свој одвратни рат усмерен ка наметању онога што би вероватно била опресивна, геноцидна колонијална владавина. Требало би да осудимо ову идеологију насиља и мржње. Уместо тога, требало би да чујемо све те пророчке гласове из Украјине – и све гласове широм света! – који траже политичку и верску слободу, и који промовишу људски процват и Христову заповест о љубави према другом. Ти људи су ти за које се данас посебно молим – дакле, #StandWithUkraine.


Проф. Јарослав Скира, ванредни професор историјске теологије на Регис колеџу; члан Мит. Андреј Шептитски Институтa за православне хришћанске студије (Универзитет и Колеџ Светог Мајкла); и члан координационог одбора за Петро Јацик Програм за проучавање Украјине (Мунк центар), Универзитета у Торонту.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.