Свештеник др Николас Денисенко (Nicholas Denysenko)
Брутална инвазија Русије на Украјину привукла је пажњу јавности из више разлога. Хуманитарна катастрофа, чисти ужас непрекидног гранатирања, пуцњаве демонстраната на улицама, напади на нуклеарне електране, претње убиством председника Зеленског и других лидера, и рат против демократије.
Једна од недовољно пријављених последица руског напада је издаја, изолација и девастација Украјинске православне цркве-Московске патријаршије (УПЦ-МП). На удару су и свештенство, верници и имовина УПЦ-МП. Руска инвазија на Украјину изненадила је многе, укључујући митрополита Онуфрија, примаса УПЦ-МП. Тон апела митрополита Онуфрија председнику Путину је био хитан, а његове молбе и даље остају без пажње. Патријарх Руске православне цркве (РПЦ) Кирил поновио је апел на јединство Руске цркве, усидрено у недељивости Русије, Украјине и Белорусије као једног народа – историјски наратив који дели са Путином. Патријарх Кирил је у расплинутој проповеди у сиропусној седмици оправдао инвазију на Украјину жалећи се на геј параде и понављањем Путинове тврдње да Украјина коље народ Донбаса осам година.
Одустајање РПЦ од УПЦ-МП довело ју је до раскрснице. Епископи и свештенство у Украјини, сведоци разарања и бруталности, позвали су на хитно обустављање помена патријарха Кирила на Литургији. Овај чин је у суштини облик протеста, а не прекида заједништва, све док митрополит Онуфрије наставља да спомиње Кирила. Гневно писмо које је послао митрополит сумски Евлогије, међутим, није промакло РПЦ. РПЦ је упозорила митрополита Евлогија да је непомињање патријарха на Литургији кршење канона.
Поједине епархије и свештенство су ишле даље. Володимирско-волинска епархија позвала је митрополита Онуфрија да сазове Свеукрајински сабор на којем ће патријарху Кирилу поднети петицију за аутокефалност. Декани, свештенство и монаштво позвали су епископа Пимена, locum tenens епархије Ровне, да апелује на аутокефалност УПЦ-МП. Сличан апел стигао је и од свештенства Кијевске епархије.
УПЦ-МП је на раскрсници, али ово није први пут да се православни Украјинци суочавају са тешким изборима током рата.
Када су Немци изненадили Совјете и окупирали Украјину 1941. године, Православна црква у Совјетској Украјини доживела је скоро две деценије тешки прогон. Већим делом Украјине владали су Совјети од 1920. године, а само неколико парохија је остало да функционише. Већи део Западне Украјине био је део аутокефалне Цркве Пољске. Након што су Немци заузели Украјину, православни Украјинци који су били под Пољском распали су се у две групе. Једна група епископа се настанила у манастиру Почајев и прогласила наставак канонске аутономије коју је усвојила Украјинска црква 1918. (обично позната као аутономна црква или АЦУ). Митрополит Дионисије, предстојник Цркве у Пољској, подржао је украјинску аутокефалност на основу томоса који је Пољској доделио Константинопољ 1924. У том томосу је руска апсорпција Кијевске митрополије означена као неканонска. Дионисије је именовао архиепископа Поликарпа да успостави обновљену Украјинску аутокефалну православну цркву 1941-1942 (1942 УАПЦ), уз претпоставку да ће ослобођена и независна Украјина имати своју Цркву (УАПЦ). АЦУ и УАОЦ су били подељени по овом суштинском питању канонске основе. Разишле су се и око литургијске украјинизације, при чему је УАПЦ била за, а АЦУ оклевала да је усвоји.
АЦУ и УАПЦ су дошле у оштру несугласицу по питању пастира. УАПЦ из 1942. било је потребно свештенство за вођење парохија, а неки од свештеника првобитне УАПЦ из 1921. остали су у Украјини након ликвидације њихове Цркве 1930. године. УАПЦ хиротонисала је своја прва два епископа без учешћа епископа 1921, а православље их је сматрало неканонски. Када је УАПЦ 1942. примила свештенство из 1921. уз молитву и обред руковођења, али не и потпуно ново рукоположење, АЦУ је жестоко протестовала и оптужила УАПЦ 1942. да је обновила јерес „Липкившчине“, што се односи на митрополита Василија Липкивског, првог примаса УАПЦ 1921. године. АЦУ је такође критиковала УАПЦ због хиротоније неколико епископа на једној Литургији у фебруару 1942. Две Цркве су биле подељене по питањима од централног значаја за живот Цркве – канонском статуту, легитимитету неког свештенства и литургијској украјинизацији.
Упркос разликама, представници двеју Цркава остали су у контакту и покушавали да нађу заједнички језик. Делегација епископа УАПЦ састала се са митрополитом АЦУ Алексијем 8. октобра 1942. Договорили су се да се уједине у једну аутокефалну Цркву и објавили акт о уједињењу. Четврта тачка акта је значајна – „све канонске разлике које раздвајају Цркве су повучене ради уједињења“.
Чин уједињења био је довољно значајан да су га Украјинци у Европи дочекали молебaнима. Представници Цркве почели су да припремају логистику епископских задатака и епархијског управљања. Али синдикат је пропао. Прво, епископи АЦУ су то одбацили. Друго, митрополит Алексије је убијен 1943. Године, а 1944. многи клирици и мирјани су побегли на Запад. Совјетски Савез је апсорбовао Западну Украјину у споразуму на Јалти из 1945. године. Стаљин је 1946. године створио јединство присиљавајући све православне и гркокатолике да се придруже Московској патријаршији, делом кроз Псеудо-сабор у Лавову 1946. године. Шанса да се успостави јединствена Украјинска православна црква је изгубљена због рата.
Овај кратак осврт на православну Украјину током Другог светског рата, дакле, показује колико се брзо ствари могу променити на терену. Рат је непредвидив, а прилика за уједињење може бити пролазна. УПЦ МП разматра своје опције током Путиновог рата против Украјине. Прегледом њихових опција закључује се овај есеј.
- Одржати status quo и остати у РОЦ. Ова опција изгледа мало вероватна јер се Украјинци боре против Руса, а не са Русима против нацистичког противника. Неке парохије и манастири су већ прешли из УПЦ-МП у ПЦУ. Могуће је да би једна или више епархија могли да следе њихов пример, ако им се пружи прилика.
2. Поднесите петицију РОЦ за аутокефалност. Ова опција је могућа, али нереална. РПЦ ће се противити аутокефалности УПЦ-МП, имајући у виду подршку патријарха Кирила рату и чврсту одбрану унутрашњег јединства РПЦ укорењеног у миту о Руском свету (Рускии мир).
3. Прогласити аутокефалност. Ова опција је мало вероватна јер ни РПЦ ни Васељенска патријаршија не би признале УПЦ-МП.
4. Преговарати о уједињењу са ОЦУ. Највеће препреке овде су историјско памћење и непоколебљиво противљење аутокефалности поглавара УПЦ-МП и њихових спонзора. УПЦ (МП) окривила је васељенског патријарха Вартоломеја да се меша у њихове послове и оптужила га да се придружио расколу. Односи између УПЦ-МП и ПЦУ су били непријатељски. Истакнута улога коју има проруски олигарх и протођакон УПЦ-МП Вадим Новински је озбиљан проблем. Ипак, ова опција може бити најизводљивија, упркос недавним потешкоћама, из следећих разлога.
Прво, УАПЦ и УПЦ КП су такође имали затегнуте односе пре сабора уједињења 2018. године, али су их ипак превазишли ради јединства. Друго, ПЦУ има томос и четири помесне православне цркве признају њих и њихову аутокефалност. Унија УПЦ-МП и ПЦУ би вероватно инспирисала друге православне цркве да их признају. Најзад, можда би било могуће усвојити постепен процес уједињења. Сабор УПЦ-МП и ПЦУ могао би да прогласи евхаристијско јединство без моменталног реконфигурисања епархија и задатака. Свака парохија би могла да задржи своје специфичне праксе док дели евхаристијско јединство са својим суседима.
Најзначајнији фактор је хитност остављања по страни разлика зарад јединства. Она обухвата исти принцип који је био у основи акта уније између АЦУ и УАПЦ 1942. Разлика је у томе што је аутокефалност УАПЦ била заснована на томосу који је Константинопољ дао Цркви у Пољској, док аутокефалност ПЦУ долази директно из Цариграда.
Руска инвазија на Украјину поставила је УПЦ-МП на раскрсницу. Њихове могућности су ограничене и мораће да превазиђу препреку историјског памћења да би се ујединиле са ОЦУ. Наслеђе Украјинске цркве из Другог светског рата показује да је време од суштинског значаја. Украјински народ преузима вођство показујући Цркви како да остави по страни разлике и да се уједини на заједничком терену. Црква би била мудра да следи свети пример грађана Украјине.
Свештеник Николас Денисенко држи катедру Емила и Елфриде Јохум на Универзитету Валпараисо.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
