Џорџ Демакопулос (George Demacopoulos)
Најстарије сачуване хришћанске химне осмишљене искључиво за Страсну недељу су скуп познат као Самогласна. У савременој Православној Цркви певају се за време богослужења Царских часова на Велики петак ујутру (завршна химна се пева током две додатне службе). Поред њихове старине, најзначајнија карактеристика ових химни је да су оне прве окривиле „Јевреје” за Христову смрт. Не само да је ова оптужба историјски погрешна, већ је представљала драматичан раскид са ранијим химнама које су се одразиле на распеће. На основу недавних историјских истраживања, сада смо у могућности да повежемо увођење антијеврејске реторике у Самогласна са прецизним догађајима у Палестини у време њиховог састављања. Овај историјски доказ додатно наглашава нашу потребу да се позабавимо теолошком неповезаношћу антијеврејске реторике ових и других химни насталих у каснијим вековима.
Самогласна су можда најстарије химне Свете недеље, али нису биле прве које су обележиле смрт и васкрсење Исуса Христа. Отприлике хиљаду химни које наглашавају управо те теме претходе Самогласној. Те раније химне су састављене за осмонедељни циклус недељних богослужења, познатих као Осмогласник, и опстале су у тексту познатом као Јерусалимско грузијски напев. Иако неке од тих химни садрже негативне изјаве о Јеврејима, у равнотежи оне доследно постављају читаво човечанство као одговорно за Христову смрт, управо зато што Христова смрт и васкрсење спасавају цело човечанство од смрти. Другим речима, наше најраније сведочанство о хришћанској Литургији нас поучава да су, недељу за недељом, хришћани певали о себи као о најодговорнијима за Христову смрт. И историјски и теолошки је значајно да најранији хришћани у Јерусалиму нису приписивали кривицу за Исусову смрт ван своје заједнице.
Али управо је то почело да се дешава са композицијом Самогласна. Четири од дванаест изричито наводе „Јевреје“ (οἱ Ἰουδαῖοι) као усамљену групу одговорну за Исусово распеће.[1] Петина говори индиректно о Јеврејима супротстављајући „преступнике“ (παράνομοι) незнабошцима, који су побегли са онима који певају химне јер су они ти који „славе [Христа] са Оцем и Духом“.[2]
Ниједан од Самогласна не помиње улогу Римљана у Исусовом распећу, иако се личности попут Понтија Пилата налазе на истакнутом месту у извештајима јеванђеља о Христовој муци иако је распеће било јединствена римска казна. Једноставно речено, Јевреји никада нису извршили распеће.
Можда је још важније, иако су Исус, његови ученици и велика већина његових раних следбеника били Јевреји, Самогласна стављају „Јевреје“ ван „наше“ заједнице.
Зашто су, могли бисмо се запитати, аутори Самогласна напустили вековну химнографску традицију да би кривили за Христову смрт ван заједнице?
Историјски одговори
Од антике, Римљани су малтретирали јеврејске заједнице, али никада нису захтевали од Јевреја да прихвате римске верске обичаје. Тек након легализације хришћанства у четвртом веку, влада је покушала да натера Јевреје да прихвате државну религију. Цар Јустинијан (527-565) био је одговоран за најснажније антијеврејско законодавство. Поред новчаних казни и конфискације имовине, Јустинијан је забранио Јеврејима да буду чланови градских већа и забранио је изградњу нових синагога. У Палестини, где су Јевреји имали приличну популацију, Јустинијан је демонтирао постојеће синагоге и вероватно је користио своју војску да изнуди конверзију.
С обзиром на околности, није изненађујуће да је Јустинијанова владавина била сведок највећег избијања антихришћанског насиља палестинских Јевреја у касном античком периоду. Најдраматичнији од ових устанака догодио се током 550-их година када је гомила Јевреја и Самарићана удружила снаге да нападну хришћане Цезареје, главног града римске провинције. Осим што су убили велики број хришћана, укључујући гувернера, руља је опљачкала и запалила неколико цркава.
У недавној докторској дисертацији, Кристофер Свини је успео да докаже да су Самогласна настале у Палестини током Јустинијанове владавине. Иако је неизвесно ко је аутор Самогласна, знамо да су их монаси познатог манастира Мар Саба усвојили у своје службе на Велики петак у уском временском оквиру између 553. и 560. године. Убрзо након тога, ове химне је присвојио Храм Васкрсења Христовог у Јерусалим. Другим речима, ове химне су први употребили халкидонски хришћани у тачном тренутку у историји када су јеврејске и хришћанске заједнице у Палестини биле подвргнуте невиђеном нивоу насиља. Није превише тешко видети антијеврејске карактеристике Самогласна као химнографски одговор на реалност на терену ескалације јеврејско-хришћанског сукоба.
Теолошки проблеми
Иако нам овај историјски контекст може помоћи да објаснимо порекло антијеврејске реторике у Самогласној, он се не бави теолошким импликацијама ове промене. Више од свега другог, увођење антијеврејске реторике у ових пет Самогласна помера фокус са теолошке рефлексије о распећу као онтолошком догађају који мења однос између Бога и човечанства на виђење распећа као специфичног историјског догађаја у коме је Христос убијен од стране одређене, ванземаљске групе људи чији су потомци и даље криви за његову смрт. Не само да ова промена умањује централно теолошко начело Христове смрти и васкрсења – да омогућава обнову човечанства – она уклања разматрање личне одговорности од појца. Кривица је пребачена са „ја“ на „њих“.
Да бисмо разумели теолошки значај поновног калибрирања ко је одговоран за насиље које Христос трпи, можемо погледати поређење између оних Самогласна које то чине и оних који не изолују Јевреје за осуду. Друга Самогласна потврђује да су Христа „зли људи приковали на крст за наше грехе“. Трећа Самогласна напомиње да је Христос „допустио да га преступници ухвате“. Химне које користе фразе као што су „зли људи“ или „преступници“ да идентификују кривце за Христово распеће (без икаквих других назнака њиховог идентитета) су и историјски тачније и подложније конструктивној егзегези распећа од оних које преносе сву кривицу за спољашње тело, као што су „Јевреји“. То је зато што појац може себе да види у генеричним описима грешника. Као што древне недељне химне потврђују, Христос је страдао у име свих јер су сви људи згрешили и треба им спасоносни чин Христове смрти и васкрсења.
Пребацивањем фокуса кривице за Христову смрт са колективне групе грешника који поју на непојачку спољашњу заједницу (тј. Јевреје), ових пет Самогласна напуштају једну од најважнијих теолошких димензија хришћанске теологије Крста – да је Христос умро јер је „нама“ требало да то уради.
Да будемо јасни, не чине све Самогласне ову теолошку грешку. И, поетски, многе Самогласне су лепи. Последња – Данас је разапет на крст, Онај који је уништио земљу и воде – је, по мом мишљењу, најмоћнија химна Страсне недеље.
Али, није ли време да се поново осврнемо на корисност химни, попут пет антијеврејских Самогласна, које не само да су се одвојиле од теолошке традиције ране цркве, већ се тако лако могу показати као ахисторијске, реторичке реакције на привремене услове који више не постоје?
Џорџ Демакопулос држи катедру Џона Мајендорфа и Патерсон катедру за православне хришћанске студије и кодиректор је Центра за православне хришћанске студије на Универзитету Фордхам.
[1] Четврта, шеста, седма и осма химна.
[2] Једанаеста химна.
Џорџ Демакопулос је професор теологије и шеф на Катедри за православне хришћанске студије ,,Отац Јован Мајендорф и породица Патерсон” и директор Православног хришћанског центра при Фордам универзитету у Њујорку.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
