од Сергија Булгакова
уз коментар Регулe Звален (Regula Zwahlen)
„Уз звуке звона, уз радовање природе и људи, на највеће хришћанске празнике, почињемо наше скромно дело.[1]
Поново хришћански свет слави коначну победу добра над злом, живота над смрћу, стваралачке, конструктивне љубави над распадљивим непријатељством. Слави ову победу Богочовека који спасава свет и људе заувек, као залог и ишчекивање вечног васкрсења света и преображења творевине. И очекујући коначан тријумф вере, хришћански свет то и сада доживљава као већ остварену чињеницу, као сјај светлости у тами која нас окружује, као распламсавање љубави и њене радости усред царства непријатељства и раздора.
Васкрсли Христос још увек васкрсава у души сваког човека, и у душама народа и светли сјај Васкрслог, пробијајући се у тами ноћи, не само да заслепљује радосно око, него и пробија таму у којој живимо са блиставом светлошћу савести, осветљавајући голготу коју стварамо од света. И певање анђела на небу спаја се са шиштањем и уздисањем који допиру са места погубљења. На дан Васкрсења не можемо заборавити на Голготу, док смо живи, и не можемо и не треба да освојимо Голготу.
И радосно узбуђена, али истовремено и жалосна мисао нехотице се окреће ка земаљској Голготи и свему што ову Голготу окружује и ствара: фанатични Синедрион, лењи и равнодушни каријерист Пилат, сурови војници који деле Одежду у подножју Крста, и људи из таме, заслепљени у свом вапају: „Распни, распни Га!“ Како су нам сада блиске, у Русији 1906. године, ове голготске слике, које секу и пале срце, да оно не може да заборави на њих ни на дан Васкрсења; не може, мртво од искуства, да васкрсне у пуноћи заједно са Васкрслим Христом, заједно са жалосном и смерном Магдаленом, настојећи да сретне Васкрслог, пуна помисли и осећања недеље Страдања Христовог.
У каквој одећи славимо празник љубави? У прљавим, крвавим, трипут крвавим дроњцима, носећи на плећима бреме пунo гладних, просјака, удовица и сирочади — то је духовна одећа коју имамо, у којој излазимо у сусрет Васкрслом! Које муке нисмо измислили за Њега, које злочине нисмо починили над Њим у тешким временима? Јер, на крају крајева, шта год неко чини, добро или зло, својој браћи, човечанству, чини и самом Христу…
Јесмо ли нахранили гладне? Не. Али руска земља, жене, деца, старци, радници пуни снаге, сви гладују од наших грехова, од наше друштвене неистине.
Јесмо ли нахранили затворенике у тамницама? Не, него смо, напротив, препунили ове тамнице, хватајући и оне који су криви и оне који нису криви, целу Русију смо претворили у некакву тамницу, кућу излуђених од злобе. Од Русије смо направили земљу тамничара и затвореника као некаквих чудовишта. Сећајући се Ирода и оних који су шамарали и пљували Христа, подвргли смо затворенике још већем мучењу и понижењу.
Да ли смо чинили дела љубави? Не, али смо Русију залили крвљу, осветлили је жаром ватре, испунили је страхотама грађанских сукоба. Целу Русију смо претворили у стратиште, где Христа изнова и изнова разапињемо, стрељамо, и коначно, сабијамо „странце“ за славу Божију[2], па чак и црквене власти намећу печат ћутања на уста пастирима који осуђују убиства[3] која се дешавају, по угледу на свог злогласног духовног претходника Кајафу, који је, као што је свима познато, изнео аргумент у одбрану смртне казне, који је његовој духовној деци до данас остао неспоран: „Нити помишљате да је за нас боље да један човјек умре за народ, а не да сав народ пропадне.” (Јн 11, 50). Такви смо хришћани; тако остварујемо Христову истину у свом народном животу.
Затровали смо саму душу народа, који сада не зна коме и шта да верује, коме да следи, где да тражи истину. Оклеветали смо саму религију, претварајући је у слугу власти. Оклеветали смо истину закона, изједначавајући је са правом јаких.
Када ћемо се пробудити из ове крваве ноћне море? Када ћемо подићи свој тешки поглед да видимо оваплоћену љубав, и да ли ће нам срце у исто време „горети“, као што је горело у апостолима на путу за Емаус[4], иако нису препознали свог сапутника?
Када ћемо ступити на пут покајања, личног и друштвеног, да у тузи и понижењу за наше злочине осетимо да је „истина и даље иста“ [5] и само у тој истини је спас, истовремено лични, национални, и историјски? Уосталом, немогуће је признати да су нам ове патње послате напрасно. Да су Страсна недеља и Голгота биле беспредметне. Дан Васкрсења већ свану. У историји се спрема и остварује нешто нечувено, нешто велико.
Живимо у атмосфери великог ишчекивања, у атмосфери предстојећег чуда… Доживљавамо и предвечерје нашег народног васкрсења. Пре или касније, ово васкрсење ће се догодити, преображавајући спољашње и унутрашње облике људи. Коначно, руски народ ће победити свог правог „унутрашњег“ непријатеља, разбити свој затвор, пробудити своје зачарано, успавано царство; њихови дугогодишњи, слободољубиви и човекољубили снови ће се остварити.”
Зашто овај текст звучи као да је написан данас? Булгаков га је објавио након изгубљеног рата Русије против Јапана и прве руске револуције 1905. године, када је царев октобарски манифест дозволио слободи штампе и земљи да крене ка првим изборима. [6] Текст звучи као да је написан данас, јер је у међувремену руски „терет на плећима“ нарастао до незамисливе величине. Текст звучи као да је написан данас, јер и данас аутори попут Максима Трудољубова пишу чланке са насловима попут „Живимо у орману пуном костура“ о потреби суђења за злочине руске државе, јер „ у рату против Украјине, спојили су се сви најгори аспекти руске државе у њеном империјалном, совјетском и постсовјетском изгледу.[7]
Оптужујући Царску цркву да је постала „слуга власти“ претварајући се да „штити православље“, Булгаковљев текст нас подсећа да не говоримо „само“ о окрутним совјетским атеистичким злочинима, које је Меморијал разоткрио,[8] већ и о ранијим царским злочинима, о којима су црквене власти наметнуле „печат ћутања на уста свештеника који осуђују убиства која су у току“. Упркос огромним патњама Цркве, црквене власти су додале свој удео руском терету у совјетско време – још увек скривене у архивама КГБ-а, јер су налази сматрани превише опасним за препород Цркве.[9] А данас Руска Црква – пре пука реконструкција Царске Цркве него феникс из пепела Црквеног Сабора 1917/18[10] – поново неизмерно повећава терет оправдавањем овог ужасног рата против Украјине у име „божанског закона”.
Последњи одломак „Ускршњих мисли“ који сада следи одражава проблематичну страну руске мисли, будући да открива Булгаковљев снажан руски месијанизам.[11] Желела бих да уведем овај одломак чињеницом да је само бављење европском хришћанском мишљу у егзилу после 1922. довело до тога да он и други руски мислиоци превазиђу сопствене стереотипне ставове о нацијама и вероисповестима. Њихова стална борба против евроазијских и руских националистичких и фашистичких погледа, али посебно увид у „немачке хришћане” и француску „Католичку Акцију” 1930-их, појачали су њихову свест о проблему национализма унутар Цркве и појачали њихово наглашавање о хришћанском универзализму.[12] У чланку под насловом „Нација и човечанство“ из 1934. Булгаков је написао да је „бласфемична претензија било ког народа да мисли о себи као о изабраном народу, то је народ Христов. Сви људи су људи Христови”[13]. Дакле, ево последњег одломка Булгаковљевих „Ускршњих мисли“ из 1906:
„Руски народ ће победити и добити своју слободу, уређујући свој живот на хришћанским, а не на муслиманским или турским (Булгаков мисли: деспотским) принципима, на којима се сада заснива. То, међутим, није довољно, толико је мало да да говоримо само о овоме, не бисмо били инспирисани, иако бисмо били задовољни таквом перспективом. Али то није само оно што очекујемо од руског народа. Иза зоре слободе видимо нову, небеску зору. Очекујемо да ће наш народ, ослобођен спољашњег ропства и духовне контроле, испунити свој највиши, религиозни позив, рећи свету још нечувену реч, реч спасења.
И даље делимо уверење Достојевског и Соловјева да је наш народ, овај рушилачки хулиган зверског лика, заробљен у смрдљивом греху, и даље богоносни народ, и да има свој важан и дефинисан задатак у светској историји, по питању спасења света. Нека се одваљује камен тежак од гроба, камен који не пушта ни мртве ни живе, и из тог гроба изаћи ће четири дана мртви, смрдљиви, али васкрсли Лазар у сусрет своме Господу. Ова вера инспирише наш патриотизам и даје смисао савременим историјским догађајима, ослободилачком покрету, почетној еманципацији Руске Цркве, свему и свачему. И ове верске тежње загревају живот и посвећују нам наш свакодневни подвиг и борбу.”
Ако се помисли да је стари и мудри Булгаков изгубио део свог младалачког светог гнева на друштвену неправду, препоручујем да прочитате његову последњу књигу о Јовановој апокалипси, написану током Другог светског рата. То је књига о томе да божански „суд није само над појединим личностима, већ и над друштвеним и политичким уређењем, свим врстама деспотизма, како државним тако и економским“. И то је књига о „освети за све врсте насиља које је човек учинио човеку“.[14]
Булгаков свакако није патио од русофобије, већ од ужаса пред „зверским лицем“ Русије, а у исто време и од жарке болне љубави за своју домовину када је свој текст закључио следећом молитвом:
„Васкрсни, Христе, у народу Твоме, обасјај истином Твојом таму злог непријатељства човека према човеку и племена према племену, расипи непријатеље дела Твога, спали тромост и хладну равнодушност нашу, запали и спали срца наша огњем Твојим.
Амин. Дођи, Господе Исусе!”[15]
[1] Часопис “Narod”, No. 1, April 2 (15), 1906, Kiev, p.1. Чланак је објављен у првом броју часописа “Narod”, у Кијеву, априла 1906, са С. Н Булгаковим и А. С. Глинком (Волжски) као уредницима. Лист „Народ” је замишљен као штампано издање пропалог политичког пројекта „Унија хришћанске политике”. У периоду од 2. априла до 10. априла изашло је седам бројева; а онда су новине судском одлуком угашене. У свим бројевима су били чланци С. Н. Булгакова.
[2] То се односи на јеврејске погроме, који су као талас захватили Русију 1905. Подстрекачи и организатори су своје акције мотивисали псеудоправославном реториком. Новембра 1905. године у више званичних црквених публикација објављени су чланци познатих црквених јерараха који осуђују погроме.
[3] Свети Синод је 20. децембра 1905. издао упутство „Према сазнањима о прекорном понашању појединих свештеника током народних немира“, наложено је епископима да појачају контролу над свештенством.
[4] Лука 24,13
[5] Ово потиче из песме А. К. Толстоја „Против струје“.
[6] Catherine Evuthov, The Cross & the Sickle. Sergei Bulgakov and the Fate of Russian Religious Philosophy, 1890–1920, Ithaca 1997, p. 109ff.
[7] https://meduza.io/en/feature/2022/04/05/we-live-in-a-closet-stuffed-with-skeletons; Russian: https://meduza.io/feature/2022/03/24/my-zhivem-v-shkafu-nabitom-skeletami; German: https://www.dekoder.org/de/article/krieg-ukraine-erinnerung-aufarbeitung-vergangenheit.
[8] Погледати https://publicorthodoxy.org/2022/01/04/conservative-wayback-machine/.
[9] https://novayagazeta.ru/articles/2014/01/24/58082-svyaschennik-gleb-yakunin-patriarh-kirill-funktsiyu-kgb-vzyal-kak-by-na-sebya.
[10] Sergei Chapnin: Deep crisis after triumphant revival. What has happened at the Orthodox Church in Russia? https://www.youtube.com/watch?v=mipAX5JBThk.
[11] Погледати https://publicorthodoxy.org/2022/04/07/heresies-history-and-russian-orthodoxy-otherwise/.
[12] Погледати Antoine Arjakovsky, The Way. Religious Thinkers of the Russian Emigration in Paris and their Journal, 1925–1940, Notre Dame 2013.
[13] S. N. Bulgakov, Natsiia i chelovechestvo, in: id. Sochineniia v dvukh tomakh, t. 2, p. 650, 652.
[14] Sergij Bulgakov, The Apocalypse of John: An Essay in Dogmatic Interpretation (Münster: Aschendorff, 2019), 146.
[15] Отк. 22, 20.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
