Некатегоризовано

Морални пораз руског света: Путин, Кирил и историјски суд

Published on: мај 13, 2022
Total views: 18
Readers' rating:
0
(0)
Reading Time: 4 minutes

Пoл Гавриљук (Paul Gavrilyuk)

У Мариупољу руске ракете уништавају породилиште, ранивши на десетине. У међувремену, у Москви патријарх Кирил (Гундјајев) благосиља руске трупе. У истом граду Мариупољу руске бомбе убијају стотине деце и стараца у Драмском позоришту. Путинов патријарх има храбрости да опише рат као „метафизичку борбу“ против западних вредности. Руски пројектил уништава зграду у Одеси, затрпавајући живу мајку са својим тромесечним дететом. Покоран свом господару у Кремљу, Гундјајев оправдава рат као чин самоодбране.

Многи западни посматрачи су збуњени. Зар трупе које је благословила Руска православна црква тренутно кољу православне цивиле у Украјини? Зар руски пројектили не уништавају православне цркве и манастире, заједно са школама, болницама и железничким станицама, сународника православаца у Украјини? Ако је све ово тачно, како Патријарх Кирил може са својим благословом да шаље руске трупе у борбу? Није ли овај рат управо „братоубилачки“, како га је назвао митрополит Онуфрије (Украјинска православна црква – Московска патријаршија), у тренутку недавно пронађеног здравог разума? Митрополиту Онуфрију раније није синуло да је руска инвазија на источну Украјину 2014. такође била чин братоубиства. У међувремену, неколико других епископа под Онуфријевом јурисдикцијом наставља да промовише слепо потчињавање патријарху Кирилу, који рационализује и оправдава убијање припадника њихове пастве у Украјини – бомбардовање и гранатирање, клање деце и цивила и расељавање милиона – као чин самоодржања Русије. Да ли су Онуфријеви епископи изгубили разум или савест? Да ли је ово глупост или издаја? Какав год да је одговор, исход је исти: саучесништво у насилним чиновима невиђених у Европи од Другог светског рата.

Други светски рат је био чин лудила и јадан неуспех. Хитлерова манијачка жудња за моћи нашла је излаз у погубној идеологији. Идеологија Нацистичке партије га је заслепила до те мере да ниједно насиље није изгледало неоправдано у његовом пројекту колонизације „крвних земаља” источне Европе, које су укључивале Пољску и Украјину. Идеологија је представљала Аријанце као супериорне у односу на друге нације и ускраћивала право на постојање неким групама људи, као што су Јевреји. Хитлер је имао свог „министра пропаганде“ Гебелса. Путин има свог покорног идеолога Гундјајева. Путинова жудња за моћи нашла је спровод у идеологији руског света (Руски Mир). Када је наоружана, ова идеологија учи супериорности Руса над осталим Словенима и ускраћује Украјинцима право да постоје као независна нација. Руски Mир је агресивни облик евроазијаства, који је заузврат копиле словенофилског покрета деветнаестог века. Словенофили, наравно, нису могли да замисле „нуклеарно православље“ у својим најгорим ноћним морама. Ипак, романтизовано православље словенофила – са својом патином бенигног колонијализма – претворено је у крваву дистопију руског света у Путиновом покушају да се ухвати за фантома Руске империје.

У Совјетском Савезу, 9. мај је претворен у државни празник познат као „Дан победе“, којим се слави крај Другог светског рата. Путин се ове године надао да ће прославити лажну победу руске армије у освајању Украјине. Погрешио је. Бедно. Уместо лаке победе, у Украјини га је чекао жесток отпор и на крају пораз. Путин и његови пријатељи су већ изгубили морално. Свет се јежи од руских акција у Украјини и види их онаквима какви јесу: ужасан чин војне агресије и катастрофа огромних размера коју је направио човек. Путинова реторика сугерише да барем у својој глави игра сценарије Другог светског рата Русије против Запада. Било да ублажује своју реторику или не, његов предлог је морално потпуно пропао.

Поред моралног пада, Русија ће и даље политички губити. За разлику од периода хладног рата, када је Совјетски Савез вршио значајан идеолошки утицај на социјалистичке земље, сада ће цена политичке сарадње са Русијом, чак и за земље које би историјски биле склоне сарадњи, бити превисока.

Исто важи и за трошкове економске сарадње. Руске компаније већ покушавају да избегну санкције. Када ствари постану очајније, избегавање санкција ће постати сопствена грана руске привреде. Док би мање компаније могле да посредују у сумњивим пословима са незападним партнерима, за веће компаније ће сваки маневри који крше међународне законе постати скупи. Русија већ губи економски рат и наставиће да то чини када санкције буду у пуној мери. Дугорочно, руска привреда ће стагнирати, становништво које је сада пробало удобнији начин живота од туробности совјетског времена биће осиромашено, а Русија ће бити знатно слабија. Пре санкција, руска економија је била мања од италијанске. Ако се смањи извоз руског гаса и нафте, економија земље ће наставити да се смањује. Управо ово постепено смањење, овај економски бол, а не морална или политичка трансформација, биће главни фактор у промени руског курса. Просто је наивно – као што то чине неки западни стручњаци и академици – очекивати да становништво, које је изразило огромну подршку анексији Крима и чија већина наставља да подржава данашњи рат, промени свој политички курс преко ноћи. Наравно, биће потребно створити услове за другачију политичку реалност. Међутим, главни фактор ће остати економски, као и током распада Совјетског Савеза.

Што дуже руска економија буде остављена да стагнира, она постаје слабија и Западу ће бити лакше да на крају преговара (читај: „на силу“) о демилитаризацији Русије, која ће морати да укључи нуклеарно оружје. Слично Немачкој после Другог светског рата, међународна заједница не може себи приуштити да живи са претњом нуклеарне Русије. Тек пошто се позабави нуклеарним капацитетима Русије, Запад може дозволити Русији да започне процес економског опоравка. Пре него што било шта од овога постане могуће, и Путин и Кирил ће морати да буду уклоњени са власти. У Кириловом случају, ово уклањање требало би да предузме међународно тело православних хришћана који представљају породицу православних цркава. Лидери православне цркве треба да увере своје вернике и остатак света да су идеологија Руског света и ставови његовог главног портпарола Кирила Гундјајева неспојиви са православном вером. У историји Православне Цркве било је неколико предстојатеља који су или анатемисани или уклоњени са својих функција или послани у изгнанство. Да ли је патријарх Кирил не само ратни злочинац већ и јеретик, треба препустити каноничарима да одлуче. Једно је јасно: ако Путин поживи довољно дуго да буде позван у Нирнберг-2, на ово суђење мора да га прати његов „министар пропаганде“ Гундјајев. Морални, политички, економски и духовни пораз Русије у овом рату биће потпун тек када обе главе двоглавог орла буду у затвору до краја својих живота.

Да ће Русија бити поражена је неизбежно. Питање је само колико ће страдања претрпети украјински народ пре него што дође овај дан?


Др Пол Л. Гавриљук је оснивач и председник организациј Обновимо Украјину и Међународне православне теолошке асоцијације (IOTA).

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.

Print Friendly, PDF & Email

About author

Rate this publication

Did you find this essay interesting?

Click on a star to rate it!

Average rating 0 / 5. Vote count: 0

Be the first to rate this essay.

Share this publication

КОНТАКТ

Dr. Nathaniel Wood
главни уредник
nawood@fordham.edu