Данијела Калканђиева (Daniela Kalkandjieva)
Европска унија је 3. јуна постигла договор о шестом пакету санкција Русији после тешких преговора са Мађарском. Да би избегле њен вето, остале земље чланице морале су да уклоне име московског патријарха са црне листе ЕУ. Зашто премијер једне неправославне државе тако жарко подржава поглавара Руске православне цркве, главног Путиновог савезника у рату против Украјине?
Неки посматрачи траже одговор у конзервативном начину размишљања Виктора Орбана и патријарха Кирила, који подржавају традиционалне вредности.[1] Садашње партнерство између мађарске државе и Московске патријаршије, међутим, има историјске корене. Мање позната чињеница њихове историје је пројекат Кремља за успостављање аутокефалне Мађарске православне цркве после Другог светског рата.[2] Почетна идеја уједињене Мађарске православне цркве припада Хортијевом режиму. Као савезник нацистичке Немачке, успоставила је контролу над областима са значајним православним становништвом и сматрала је да ће јединствена црквена институција олакшати њено управљање.
Упркос политичким променама након пада нацистичке Немачке, послератна мађарска држава није одустала од идеје о локалној православној цркви. Највећа препрека овом плану био је специфичан састав православне мањине у Мађарској. Само мали број њених чланова били су етнички Мађари. У међувремену, већина православних верника се настанила у земљи као избеглице из Отоманског царства и бољшевичке Русије. Као резултат тога, православну мањину чиниле су различите етничке групе које су припадале пет различитих јурисдикција: Цариградској васељенској патријаршији, Српској патријаршији, Румунској патријаршији, Бугарској егзархији и Руској православној цркви у иностранству. Међутим, када је Црвена армија окупирала Мађарску, Руска православна црква у иностранству није могла да управља њеним парохијама јер су је Совјети третирали као Хитлеровог савезника.
Кремљ је 1946. показао интересовање за ову православну мањину. Као и у другим земљама под контролом Црвене армије, иницијатива је званично потекла од локалног православног свештеника, који је апеловао на Московску Патријаршију да води рачуна о њеним верницима. Према руским архивским изворима, Министарство просвете и верских заједница у Будимпешти подржало је ширење јурисдикције Москве на територију Мађарске. Овај чин је морао бити гарантован конкордатом између Руске патријаршије и Мађарске државе. У далекој будућности, план је претпостављао могућност давања аутокефалности Мађарској православној цркви.
У ту сврху је августа 1946. године у Будимпешту стигла руска црквена делегација, коју је предводио епископ мукачевски и ужгородски Нестор. Делегација је морала да смести локалне православне руске емигранте у Московску патријаршију и да испита ситуацију са осталим православним парохијама. Коначно, Руси су закључили да не постоји мађарска православна црква која би била прикладна за службу епископа. Стога се мађарска влада позвала на Кремљ са захтевом за епископа из Совјетског Савеза. Москва и Будимпешта су се договорили да руски епископ буде постављен за привременог поглавара Мађарске православне цркве. Такође је одлучено да делегација мађарске цркве посети патријарха Алексија ради разговора о појединостима. Вишејурисдикциона структура православних заједница у Мађарској је, међутим, створила озбиљне препреке. Због тога је 21. октобра 1946. Руски Свети синод одлучио да под јурисдикцију Москве преузме само руске и мађарске парохије, док је остављено отворено питање о православним Србима, Румунима, Бугарима и Грцима.
Истовремено, Васељенска патријаршија се успротивила плану о оснивању Мађарске православне цркве. Архимандрит Иларион (Васдекас) који је децембра 1946. године био задужен за грчке парохије у Мађарској, писао је једном црквењаку из Московске Патријаршије да је „Мађарска црква, ако је тако могуће назвати, била под јурисдикцијом цариградског патријарха од седмог века, који је, према речима савремених хронографа, послао црквену мисију у ову земљу“. Иларион је такође подвукао да иако су у каснијој фази мађарске земље пале под контролу римских папа, васељенски патријарх никада није одустао од својих права над њима. Ипак, грчки архимандрит је сугерисао да би се угарско црквено питање могло решити заједничким напорима цариградске и московске патријаршије. Њихово решење је, међутим, морало да поштује канонска права цариградског патријарха, који је као епископ Новог Рима имао привилегију да оснива нове аутокефалне цркве које се налазе ван територија постојећих православних аутокефалних цркава. Црква је морала да призна и улогу Цариградске патријаршије као матичне цркве мађарске. С тим у вези, Иларион је прокоментарисао да права Руске православне цркве у овој конкретној ситуацији проистичу из совјетске војне контроле над Мађарском, која је овој конкретној верској установи омогућила да брине о локалном православном становништву. Именовање будућег поглавара једне Мађарске православне цркве, међутим, морале су да договоре цариградска и московска патријаршија. Због тога, Иларион је предложио сопствено именовање на ову функцију и напоменуо да ће то подржати васељенски патријарх. Српска и румунска патријаршија такође су се успротивиле плану за Мађарску православну цркву и апеловале на руско црквено руководство да га заустави.
Упркос овом отпору, мађарска влада је наставила са припремама. Они су априла 1947. тражили је од патријарха Алексија да рукоположи Јаноша Варјуа за епископа Мађарске православне цркве и да га укључи у Свети синод у Москви. На овај начин, нова црква је требало да добије статус сличан оном статусу који има Чехословачка православна црква. Поглавар Руске цркве није одбио предлог, али је тражио од мађарске владе да преговара о оснивању нове цркве са Румунијом и Југославијом и да узме у обзир мишљење румунских и српских парохија у Мађарској. Као резултат тога, пројекат за Мађарску православну цркву је заустављен. Совјетско државно руководство није дало зелено светло за њену насилну реализацију јер би то антагонизирало српску и румунску цркву и приближило их Цариградској патријаршији у тренутку када је Кремљ припремао сазивање екуменског сабора у Москви, заказаног за јесен 1947. Очекивало се да се екуменска титула цариградског патријарха пренесе на свог руског вршњака. У међувремену, Хладни рат и Титова побуна против Стаљина променили су геополитичку ситуацију. Раскол између Југославије и Совјетског Савеза искључио је Српску православну цркву из орбите Московске патријаршије. План за аутокефалну Мађарску православну цркву је одложен дуги низ година.
У садашњој геополитичкој ситуацији, међутим, Кремљ би могао да искористи своје оживљавање. С једне стране, од признања украјинске аутокефалности од стране Васељенске патријаршије, московско црквено руководство тражи реванш на разним местима на земаљској кугли. Из ове перспективе, стварање аутокефалне православне цркве у земљама средњовековне Паноније променило би равнотежу у православном свету. Посебно, као lieu de mémoire за словенске народе који хвале свете Ћирила и Методија као творце свог писма, литургије и културе, успостављање Мађарске православне цркве постало би веома осетљиво питање. Истовремено, руске државне и црквене власти могле би да искористе ситуацију да умање симболичку вредност проглашења два света брата заштитницима Европе 1980. године од стране папе Јована Павла II, познатог по својој борби против комунизма. Заузврат, Орбан би такође могао да искористи нову цркву као средство за сузбијање либералних гласова у локалним католичким и протестантским црквама.
С друге стране, чак и да пројекат мађарске аутокефалности остане само на папиру, Московска патријаршија би могла да га искористи за вршење притиска на оне православне цркве које имају структуре у Мађарској. Посебно би осетљива била Српска Патријаршија која је управо пристала да се одрекне јурисдикције над Православном Црквом у Републици Северној Македонији. Као и касних 1940-их, ове цркве би протестовале без могућности да се уједине против Московске патријаршије и Орбанове владе. Укратко, питање мађарске аутокефалности, реализовано или не, има потенцијал да изазове верске, политичке и друштвене сукобе у југоисточној и средњој Европи који би могли ослабити јединство Европске уније и НАТО-а.
[1] Pozdravlenie Svyateyshego Patriarha Kirilla Viktoru Orbanu s pereizbraniem na post Prem’er-ministra Vengrii [Патријарх Кирил честита Виктору Орбану поводом поновног избора за премијера Мађарске], 16. мај 2022. http://www.patriarchia.ru/db/text/5925864.html
[2] За детаљнију расправу о плановима за мађарску аутокефалност видети Данијела Калканђијева, Руска православна црква, 1917-1948: Од пада до васкрсења, Рутлеџ, 2014, стр. 285-294.
Др Данијела Калканђиева је истраживачица на Софијском универзитету Свети Климент Охридски.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
