Аутор Атанасије Н. Папатанасиу (Athanasios N. Papathanasiou)
Ђаконица Православне Цркве прешла је 17. јануара 2022. године у јурисдикцију Тријумфалне Цркве. Марија Спиропулу, ђаконица мисионарске цркве Кореје, уснула је у Господу након 89-годишњег путовања на земљи.
Њено порекло
Рођена 6. фебруара 1933. у Грчкој, студирала је педагогију у Атини (1952-54) и радила као учитељица. Студирала је теологију и новинарство у Француској (1963-66) и сарађивала са часописем Контакти Православног богословског института Светог Сергија у Паризу. Затим је отишла у Букурешт (1968-70), где је похађала курсеве румунског језика и теологије.Вративши се у Грчку, радила је у Сталном синодалном комитету и у Међуправославном центру у Атини, одговорна за односе са Црквом Румуније.
На крају, међутим, европски контекст је одиграо малу улогу за Марију, која је већ осећала да је та мисија (како нам је рекла) „лудило“ — пружање крила до краја света!
У земљи јутарњег затишја
Архимандрит Сотирије Трамбас (који је касније постао митрополит Кореје, а сада митрополит Писидијски) је 1. децембра 1975. напустио парохију Светог Покрова (Света Скепи), Папагос, Атина, да би се упустио у изненађујући мисионарски подухват у Сеулу, Јужној Кореји. Марија Спиропулу је била једна од његових сарадница у атинском залеђу која је подржавала обнову мисионара у Кореји, где су православне заједнице основане почетком 20. века мисионарским радом Руске цркве у суштини изумрле. Убрзо након тога, Марија се преселила у Сеул и започела вишеструки мисионарски подухват који је трајао скоро 25 година — до 13. јула 2000, када се вратила у Грчку из здравствених разлога. Ни то, међутим, ништа није успорило њен мисионарски рад, који је наставила кроз публикације и на било који други начин.
Марија Спиропулу је била мајчинско апостолско присуство у новоформираној Корејској цркви. Научила је само мало корејски, али њен изузетан допринос је била њена искрена комуникација са корејским верницима, женама и мушкарцима. Она је испричала како су је Корејке замолиле да им посредује на посебан начин код њиховог исповедника архимандрита Сотирија: желели су да она буде присутна и да их чврсто држи за руке! Њихова потреба је проистекла из традиционалног корејског осећаја поштовања и хијерархије – пирамидалне друштвене структуре, на коју је посебно утицао конфучијанизам. Верујем да је присуство Марије Спиропулу помогло у стварању посебне инкарнације Јеванђеља. Локална култура је усвојена, али је истовремено у њу усађена нова перспектива: жене су позване на нову искреност са својим мушким пастиром, што је омогућено динамичним женским примером Марије, која је играла мистагошку улогу. У мом читању, из перспективе поља мисиологије, њен утицај је одговарао утицају жена мисионарки у друштвима са различитим класним и родним баријерама, које су мушки мисионари мучили да пробију.
Марија је припремала наставни материјал, предавала веронауку, уређивала публикације, помагала у богослужењу и слављењу светих Тајни и написала неколико чланака. Одскочна даска за сву ову активност било је њено чврсто уверење да је потребно ново отелотворење Јеванђеља, а не само извоз грчке или византијске културе. Индикативно за то је била њена отвореност за могућност употребе нечег другог осим пшеничног хлеба и вина у служењу Евхаристије, ако ти материјали нису део локалне културе. Разговори са њом су увек били дубински и широки, али је мало њих посветила папиру. Њене активности и ставови су тренутно у великој мери незабележени, јер је она сама уређивала публикације у којима би се иначе налазили. У ствари, често је уништавала своје белешке, за које је мислила да би неке људе могле узнемирити. Њена скромност и осећајност је тако захтевала да се изостави из прича и фотографија, иако су јој блиски људи сугерисали да је уважавање извештавања неопходно за црквено тело и његов мукотрпан ход кроз историју.
Архимандрит Сотирије, тада митрополит Корејски, истакао је 2005. године њен допринос у уводу двотомне публикације поводом стогодишњице Православне Цркве у Кореји.[1] Међутим, круна напора Марије Спиропулу је нешто што заслужује посебну пажњу: институционална улога коју јој је дала Црква, за живот саме Цркве!
„Нешто се сада променило!“
У недељу, 24. септембра 1978. године, православну Саборну цркву Светог Николе у Сеулу освештао је тадашњи митрополит новозеландски и егзарх Кореје Дионисије Псијахас (1916-2008). За време богослужења митрополит Дионисије је постригао Марију Спиропулу у ђаконису. Идеја је потекла од самог митрополита, који је био духовно и богословски утемељен, и који је — по ономе што можемо рећи — већ постригао друге ђаконице у својој епархији. Митрополит је уз архимандрита Сотирија и Марију био веома свестан да су у традицији Цркве ђаконице рукоположене (χειροτονία), а не само пострижене (χειροθεσία), као што је професор Андреас Теодору приказао почев од 1949. године. Ипак, чини се да се на хиротонију гледало као на мост предалеко за тадашњи црквени миље, са његовом добро познатом склоношћу да се снажна и динамична традиција Цркве замени слабим традиционализмом. И, нажалост, историја је сведочила о постојаности овог обољења. Вратићу се на ово након што прво наведем молитву прочитану током (и за време) њеног пострига. Молитву је саставио Дионисије на грчком језику (ђаконица је сачувала куцани текст у својој личној архиви):
„О велики, дивни и вечни Боже, Који си неизрецивим силаском Јединородног Сина Твога и посетом Светога Духа Твога утврдио Свету Цркву Твоју, Који Својим неизрецивим предзнањем и овог слугу Свога призва ђаконом у Светој Цркви Твојој —молимо и преклињемо Те, пресвети Владико, да пошаљеш благодат одозго на своју слушкињу Марију и учиниш је ђаконисом Цркве Твоје Свете, Саборне и Апостолске. Освети је непролазним благословом. Укрепи је да нека беспрекорно служи у Цркви Твојој на спасење душа и на част и славу Светог Имена Твога и на удео у част Твојих Изабраних у Царству Твоме, заступништвом Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије, светих ђаконица Фије и Олимпије и све свете Твоје, јер си Ти Бог наш Који почиваш у светима Твојим и Теби славу приносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова векова. Амин.”
Сведочанство о пострижењу, које је Митрополит потписао на Светом олтару и дао ђаконици (и који је она такође сачувала у својој архиви), писана је на грчком језику и гласи:
„Према епископској власти коју су нашој смирености дали Свети Апостоли за управљање Светом Црквом Христовом, приликом освећења Свете цркве Светог Николе у Сеулу, Кореји, у недељу 24. септембра 1978. године, најпобожнија Марија Спиропулу, учитељица, катихета и сарадница Православне мисије Кореје, постављена је за ђаконицу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.Овај благослов сâм дао да служи светој Цркви, да брине о исправности светих цркава и правилног поретка жена у светим обредима, да води дела милосрђа и катихезе жена, приносећи крштеницама сваку могућу помоћ, служећи свим силама у раду православне мисије и, најзад, вршећи сву службу која припада ђаконицама, по Светом Предању наше Свете Православне Цркве.Отуда и у ту сврху је садашње сведочанство о постригу састављено од Нашег смирења и дато је најпобожнијој ђаконици Марији као доказ за то. Дато 25. септембра 1978. године у Саборној цркви Светог Николе у Сеулу, Кореја. Митрополит новозеландски и егзарх корејски Дионисије“.
Две године након њеног пострига, име и канцеларија Марије Спиропулу појавили су се (као што је и треба) у званичном „Црквеном регистру” Цркве Грчке, који је касније преименован у „Диптих”. Ово је годишња публикација у којој је забележена структура и особље Цркве Грчке и других помесних православних цркава. У издању за 1981. налазимо натпис: „Ђаконица-учитељица Марија Спиропулу“. Овај унос се такође налази у публикацијама током наредних шест година, до 1987. године (тј. седам година за редом). Онда нестаје! Што значи да је црквена дрскост толерисала ову лепу и заслужну сведокињу свега седам година, а затим је угасила за наредних 13 година корејске службе ђаконице, и наредне 33 године њеног живота! Марија је добро знала да ће овај шкрти потез наштетити целом случају женског свештенства, али је ћутала, поделивши то само са неколицином њој блиских људи. Само неколико година пре свог упокојења, почела је то да помиње јавно, али увек на наговор својих упорних пријатеља. Укратко, ђаконица Марија је била личност и виђена и невиђена, видљива и невидљива, полувидљива!
У сваком случају, корејске православне заједнице пригрлиле су своју ђаконицу са проницљивом радошћу. Осетили су да тамноплава одежда, са тамноплавим покривачем за главу, коју је ђаконица од тада носила (и у којој је помагала у богослужењу) означава нешто суштинско: жељу Цркве за структурном (а не само успутном) интеграцијом апостолског материнства у тело. Марија нам је причала о радости Корејаца да се „нешто сада променило“, а посебно се присетила речи старијег човека Павла, који је уживао поштовање свих: „Исти сте, али сте другачији. Нешто се променило.” Заиста, Дух је дисао где је хтео!
Двадесет две године након пострига дошао је дан Маријиног коначног одласка из Кореје. Био је 13. јул 2000. Корејска заједница Светог Николе у Сеулу опростила се од ње каква је била: ђаконица. У знак љубави понудили су јој кристалну вазу на чијем је дну испод црвеног крста угравирано на корејском:
„Нека ово послужи као знак наше захвалности за неуморни материјални и духовни допринос ђаконице Марије и пожртвовне напоре за мисију Корејске православне цркве преко 25 година. Уз наше најбоље жеље и молитве, нека увек уживате у изобиљу благодати нашег Господа“.[2]
Не верујем да је овај гест корејских верника био само формалност, нити само израз љубави. Ја то схватам и као молбу: избијајући из недра мисионарске заједнице, њихов глас вапи онима који се хвале Православљем, и добро би било да обратимо пажњу (Откр. 3,6). Стога сматрам да је верна молба да се Црква конституише на начин који јој омогућава да испуни своју мисију. Харизме (духовни дарови) су обузимале тело и крв у службама са стварним садржајем, далеко од сујетних и празних титула. Оживљавање реда ђакониса – апостолског материнства – као практичне функције Тела, виси о концу.
Тако је ђаконица Марија Спиропулу, која је родила много деце, путовала са отвореног неба историјског оваплоћења Јеванђеља у вечно небо Тројичног Бога. Подржавала је, охрабривала, волела, поучавала, бринула се и постала — како је са радошћу приметила — „бака Марија“ за децу своје духовне деце. Увек се трудила да буде прозирна како би кроз њу несметано пролазила светлост Христова, коју је проповедала и речју и делом.
[1]The Orthodox Church of Korea: Vol 1. In Progress, Athens: Tinos, 2005 [на грчком], pp. 9-10.
[2] Захвалан сам о. Данијелу (Chang Kyu) На, свештенику Свете цркве апостола Павла у Инчеону, Јужна Кореја, који је на мој захтев обезбедио превод на енглески.
Преведео из веће публикације на грчком [квартални „Panta ta Ethni“ 161 (2022), стр. 14-21] јереј др. Грегорије Едвардс.
Атанасије Н. Папатанасију је ванредни професор мисиологије, интеркултуралног хришћанског сведочења и дијалога на Врховној богословској академији у Атини.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
