Алисија Цурановић (Alicja Curanović)
Од руске инвазије на Украјину, стручњаци су пажљиво анализирали реакцију Руске православне цркве (РПЦ) на сукоб. Њена подршка Кремљу изазвала је коментаре о томе да је Црква идејни предузетник под контролом државе који је помешао хришћанске вредности са империјалном геополитиком. Заиста, у ставовима многих представника Московске патријаршије уочава се склоност геополитици и великодржавној логици. Међутим, то није случај само са Украјином или постсовјетском територијом. Уплетеност РПЦ у геополитику иде даље од овога и често је у супротности са хришћанским учењем. То се добро види у приступу Московске патријаршије према Кини, о чему се овде говори. Интригантно је посматрати како је Комунистичка партија непријатељска према религији постала пожељан савезник против либералног Запада са којим Русија дели своју хришћанску традицију.
Чињеница да САД ниje у стању да убеди Кину да осуди руску инвазију на Украјину потврђује значај руско-кинеског стратешког партнерства. Преоријентација Русије на Кину убрзана је након анексије Крима 2014. Камен темељац новог отварања између Москве и Пекинга постављен је, међутим, 2001. године када је потписан билатерални Уговор о добросуседству, пријатељству и сарадњи. План акција предвиђен уговором (2004) укључивао је тачку која је пружала информације о „покретању дијалога и сарадње између ’водећих религија’” обе земље. Ова прилично скромна формулација дала је руској држави и Цркви формални основ за решавање ситуације православних верника који живе у Кини.
Хришћанска православна заједница настала је у Кини у 17. веку залагањем руских мисионара. Маова владавина била је погубна за све верске групе, укључујући и хришћанско православље. У покушају да умањи стигму о томе да је страна заједница контролисана из иностранства, Московска патријаршија је одлучила да оснује Кинеску аутономну православну цркву (КАПЦ) 1956 године. То, међутим, није било довољно да је спасе од прогона културне револуције. Према проценама РПЦ, заједница тренутно има око 15.000 верника који живе углавном у Пекингу, Шангају, Унутрашњој Монголији или Синђиангу. Православно хришћанство није међу пет традиционалних религија Кине (тј. таоизам, католицизам, протестантизам, будизам, ислам). Није чак ни регистрована и самим тим нема правни статус.
За РПЦ неуређено стање православних верника представља хитну ствар. Један од првих архијереја који је скренуо пажњу на овај проблем био је митрополит Кирил који је као начелник Одељења за спољне црквене послове боравио у Пекингу 1993. године. У предавању одржаном 2007. године формулисао је званичан став Московске Патријаршије у односу на КАПЦ. РПЦ не спроводи мисионарске активности у Кини, која је територија КАПЦ. Међутим, због историјских околности, ова друга се нашла у тешким околностима и стога ће јој РПЦ, с пастирском одговорношћу, помоћи да обнови свештенство и уреди свој статус. Агенда РПЦ у Кини могла би се сумирати у складу с тим – нови свештеници морају бити миропомазани, служење Литургије мора бити дозвољено и њен правни статус мора бити постигнут.
Дионисије Поздњајев, који је од 2003. одговоран за православне вернике у Хонг Конгу, јавно признаје позитиван приступ кинеске владе. Реалност је, међутим, компликованија. Упркос честим уверавањима о добрим односима, кинеско руководство доживљава РПЦ као институцију која је историјски била један од инструмената руског империјализма у Азији, а данас је организација која заступа интересе Русије. Овај утисак је ојачан захваљујући подршци Кремља РПЦ. Коначно, на православно хришћанство се у Кини гледа као на исповест етничких Руса. Упркос овом опрезном приступу Комунистичке партије, успостављен је институционални оквир за дискусију о верским питањима. Постоје две главне платформе: Руско-кинеска радна група за контакте и сарадњу у верској сфери (2010) и Савет за међуверску сарадњу као подсекција Руско-кинеског комитета за мир, пријатељство и развој (2014).
Најважнији догађај до сада је била званична посета Патријарха Кирила Кини 2013. године (10-15. мај). У Пекинг је долетео руским председничким авионом и примљен је са почастима резервисаним за шефове држава. РПЦ са поносом истиче да је Кирил једини верски вођа коме је дозвољено да посети Кину, док је сличан захтев цариградског патријарха комунистичко руководство одбило. Политички најзначајнији је био сусрет са председником Си Ђинпингом који је две године касније, током посете Москви, посетио Кирила. Међутим, патријархови дипломатски напори нису довели до помака у положају православних хришћана. Чак је и Дионисије Поздњајев, увек жељан да похвали кинеску владу, признао да промене могу да се десе брже.
Не треба сумњати да РПЦ делује у тешким околностима у Кини. Да би регулисао статус православне заједнице, она мора пажљиво да гази. Међутим, приступ Московске патријаршије Пекингу превазилази забринутост око ситуације верника. У бројним изјавама за јавност, представници РПЦ су истицали блискост вредности између Русије и Кине у отпору либералном Западу. Међутим, вредна пажње је чињеница да о нормативном заједничком фронту увек говоре руски јерарси, а не Кинези. Чак се ни руски државни званичници не позивају на традиционалне вредности када се састају са својим кинеским колегама, што значи да понашање РПЦ-а није мотивисано потребом да се одржи кохерентан наратив са Кремљом. У најмању руку је збуњујуће да црква која је много патила од руку комуниста наглашава своју аксиолошку блискост са комунистичком земљом против либералног Запада. Нити се овакав приступ РПЦ према Кини може објаснити руском традицијом. Религиозни филозоф Владимир Соловјов је у 19. веку упозоравао на „безбожну кинеску цивилизацију“ и „синизацију Европе“ (рус. kitaizatsiya Evropy), схваћену као губитак духовности и радикалног материјализма. Данас међу највишим архијерејима само протојереј Максим Козлов је изразио сличну забринутост говорећи о „духовној празнини” Кине и описујући је као велику силу која никада није развила масовну религиозност.
Проглашавање заједничког нормативног фронта подразумева посматрање Кине као примера који треба следити. Руски свештеници говоре о Кини као о инспирацији било да се ради о контроли интернета или о отпору „родној идеологији“. Епископ Иларион је дао примедбу када је приметио да, иако је комунизам лош (у СССР-у или Кини), он тежи очувању конзервативних друштвених конвенција. РПЦ је донела сличан закључак као Кремљ када је реч о главној претњи. Ово је Запад и његове либералне идеје. Суочена са ривалством великих сила, Русији су потребни савезници да би балансирала против Запада. Чињеница да Кина може помоћи да се сруши либерална превласт важнија је од безбожне суштине кинеског комунизма.
Алисија Цурановић је чланица Факултета политичких наука и међународних односа Универзитета у Варшави.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
