Крстити или не: Божија љубав и Икона

Ђакон Николаc Денисенко (Nicholas Denysenko)

Архиепископ Елпидофор, примас Грчке православне америчке архиепископије, крстио је 9. јула 2022. године у цркви у близини Атине децу славног модног дизајнера Питера Дундаса и Еванђела Бусиса. Реакције на вест о крштењу деце истополног пара биле су предвидиве. Како се наводи, Свети синод Грчке православне цркве припрема протестно писмо архиепископу Елпидофору и цариградском патријарху Вартоломеју, јер Грчка црква не признаје истополне заједнице.

Крштење ове деце поставља питања за православне хришћане. Да ли крштење деце истополног пара подразумева одобравање православних хришћана или толеранцију према истополним заједницама? Које услове родитељи морају да испуне пре него што затраже крштење детета? Да ли неко мора бити потпуно ослобођен греха пре него што се посвети хришћанском животу који крштење отвара? Да бисмо одговорили на ова изазовна питања, морамо се осврнути на значење самог крштења.

Морална строгост у црквеном предању

Хришћани апостолског и касноантичког периода свакако су поставили високу моралну границу за учешће у животу Цркве. Свети Павле налаже коринтским хришћанима да човека који је починио родоскврнуће избаце из заједнице (1. Кор. 5, 2). Он опомиње Коринћане да се не друже са „неморалним“ у црквеној заједници – укључујући идолопоклонике, клеветнике, разбојнике и похлепне (1. Кор. 5, 11). Хришћани су требали да се позабаве проблемом греха унутар заједнице, а сврха је била спасење – човек који је крив за инцест био је избачен да би његов дух био спашен на „дан Господњи“ (1. Кор. 5, 5).

Павлово избацивање грешника из заједнице представља рани хришћански начин размишљања о строгом концепту заједнице изнутра/споља. Црквени ред из првог века познат као Дидахе – који представља приручник за одржавање реда у животу сиријске Цркве – забрањује некрштенима да учествују у слављењу Евхаристије. Коментар Јустина Мученика из другог века о крштењу и евхаристији сугерише да члан заједнице мора да се сложи са учењима заједнице да би се причестио.

Грех после крштења (сагрешење након што је неко крштен) није био у складу са концептом крштења апостолске Цркве. Римски император Константин био је можда најпознатија особа која је одлагала крштење све док није била близу смрти, наводно да би осигурала да не згреши после крштења. Хришћанска црква је одговорила на случајеве греха после крштења стварањем процеса покајања и помирења. Грешници који су били избачени из заједнице могли су да се врате пуном учешћу кроз исповест и полагање руку – обред који је у суштини вратио покајника у живот у Духу који је првобитно дао Бог у крштењу. Стварање низа обреда покајања, исповести и помирења није искоренило размишљање да посвећеност хришћанском животу у крштењу подразумева посвећеност животу без греха.

Крштење и миропомазање: одрицање од сатане и зла, преданост Христу

Обреди крштења и миропомазања које користи Православна црква откривају нацрт хришћанског живота. Обреди почињу низом драматичних егзорцизама у којима кандидат за крштење одбацује Сатану, чин који у суштини значи прекид сваке везе са злим, са демонима и са свим злим делима. У изражавању значења обреда крштења издвајају се две обредне компоненте. Прво, кандидат је окренут ка западу док се одриче Сатане; затим се окреће и окренут према истоку клања се Христу. Овај ритуални чин је прекид једне везе – са злим и злом – и посвећеност новом односу, са Богом, Оцем, Сином и Светим Духом – кроз Христа.

Стварна иницијација у овај живот са Богом, у Христу, одвија се у води. Вода постаје простор очишћења – Бог опере грех и зло са крштених – и сам Христос улази у воду, уздижући крштеног у нови живот са Богом и у њему. Сами обреди, дакле, изгледа потврђују Павлово сведочанство и начин размишљања апостолског и касноантичког хришћанства. Посвећеност Исусу Христу кроз крштење укључује одбацивање дружења са злим, са злим људима и од чињења злих дела.

Крштење: тренутак посвећења и процес

Православни хришћани потврђују да Бог заиста чисти крштене и уздиже их у овај нови живот у Христу. Ако су се крштени хришћани обавезали да прекину све везе са злом, зашто још увек греше? Да ли то значи да Бог није деловао?

Живот после крштења је посвећеност животу у Христу, да постанемо грађани Божијег царства. Кључна реч овде је постати. Живети хришћанским животом је процес од крштења до смрти. Човек га никада не усавршава. Трансформација није тренутна; није ни тренутак посвећења ни магије. Чланови заједнице су увек грешници који се боре и настоје да постану Божија деца.

Православна црква не само да је признала реалност посткрштеног греха – већ га је и нормализовала. Покајање, исповест и помирење се разликују од крштења и миропомазања по томе што се ове тајне (сакраменти) понављају. Хришћанин може да исповеди своје грехе и да се покаје сваког дана – не постоји ограничење за „максималне покушаје“ покајања пре него што неко више не може да добије Божији опроштај, као да је грех сличан броју покушаја да се исправно унесе лозинка. Христос је поучио своје ученике да опросте „седамдесет пута седам“ – откровење Божије неисцрпне залихе опроштења за људске грешнике.

Корен крштења: жеља да се постане Божије дете

Жеља да се ступи у заједницу са Богом – да будемо са Богом у свакодневном животу – је у корену Крштења. Нема питања о Богу – Бог иницира сваки сусрет са грешницима. Започињање заветног односа са Богом захтева људски одговор на Божију иницијативу. Исусов одговор на Никодимово питање открива Божију љубав према свету као иницијални чин који привлачи човечанство Богу, тако да људи могу бити „рођени одозго“, „од воде и Духа“ (Јн. 3, 3-17). Бог се вечно труди да привуче човечанство – заједницу грешника – у вечни однос са Богом. Нема сумње или контроверзе о Божијој активности у крштењу и односу који оно ствара.

Ствар је, дакле, да се у овој заједници грешника, људи непрестано труде да постану Божија деца. У Делима Апостолским (8. глава), анђео шаље апостола Филипа етиопском евнуху који чита пророка Исаију у кочијама. После кратког сусрета, евнух тражи од апостола да се крсти – а апостол Филип му удовољава. Ова епизода се одиграла такорећи „на путу“ – евнух је затражио крштење када је угледао воду током свог путовања. Филип је услишио његову молбу, а Свети Лука нам каже да се евнух обрадовао – ништа више не чујемо о животу евнуха и да ли је згрешио, ни пре ни после крштења. Знамо само да је апостол рекао „да“ када је евнух тражио да се крсти. Жеља за односом са Богом је двосмерна – Бог жели да створи заједницу сачињену од људских грешника, а однос почиње када грешници траже да буду крштени.

Атинско крштење: апостолско „да“

Горе описана људска чежња за Богом претпоставља да ће особа тражити да сама прими крштење, попут етиопског евнуха у Делима Апостолским. Када је крштење одојчади/детета постало нормативно у хришћанству, родитељи су тражили крштење у име деце. Медији су се фокусирали на родитеље на атинском крштењу, али деца су та која су представљена Богу за крштење. Хришћанска традиција наглашава икону Бога који допире до свих и подиже их до самог Бога, сећајући се да се Исусов одговор Никодиму завршава његовом изјавом да га је Бог послао свету због Божије љубави.

Кроз историју су родитељи давали своју децу за крштење. Сви ови родитељи су били и јесу грешници. Наравно, православни родитељи који су поштовали правила своје Цркве тражили су крштење за своју децу. И други који живе кршећи правила православне цркве давали су децу за крштење. Ови родитељи су били лопови, лажови, злостављачи, опаки господари, клеветници, прождрљивци и убице поред људи који су чинили грехе који су нарушили православну етику. Њихове мотивације су се такође разликовале. Неки људи дају своју децу за крштење да би их одгајали у хришћанској заједници; други то чине да би задовољили родитеље, осигурали спасење и испунили културна очекивања. У сваком случају, деца представљена на крштењу сусрећу се са Богом који их увлачи у заједницу са Светом Тројицом.

Негодовања због одлуке да се ова деца крсте представљају данашњи дух времена. На званичном нивоу, многе светске православне цркве стали су на страну у културним ратовима за људски сексуални идентитет. Православно одбацивање истополне привлачности, веза и брака категоризује LGBTQi људе као посебну врсту грешника која оправдава избацивање из заједнице. Званично црквено учење о хомосексуалности не представља консензус унутар Цркве. Многи теолози верују да је то питање нерешено и да захтева много више проучавања, консултација са научном заједницом, молитве и размишљања, чак и ако синоди покушавају да утишају јавну теолошку дискусију о овој теми. Хомофобични дух неких православаца који имају бинарни поглед на свет (нпр. свеци или грешници) скреће пажњу са истински пастирског питања – односа између Бога и деце овог пара, и било ког другог пара или самохраног родитеља у том случају.

Само архиепископ Елпидофор зна његове мотиве за испуњење молбе за крштење, тако да моје закључне мисли представљају само најбоље нагађање. Прво, изгледа да је следио устаљену традицију – ону која даје крштење деци са пуним сазнањем да су њихови родитељи грешни. Друго, одлука о крштењу деце је у складу са документом о социјалном етосу Васељенске патријаршије (За живот света).

Документ За живот света бележи да је икона Божија у потпуности присутан код најмлађих одојчади, а да су деца невина (бр. 16). Невиност деце је знак „изузетне светости” (бр. 16). Учење такође потврђује основно људско право за људе свих сексуалних оријентација да буду ослобођени дискриминације и правних недостатака (бр. 19). Ово је кључна тачка – то је одбацивање хомофобичног духа који погађа неке православне људе. Документ, међутим, инсистира на томе да људски идентитет не зависи од сексуалне оријентације, већ од присуства иконе и подобија Божијег у свима нама (бр. 19).

Типични пастир – који је грешник – сусреће се са морем грешника који представљају себе и своју децу за крштење. Свака одлука о крштењу почива на две основне хришћанске истине. Прво, Бог пружа руку да подигне свако људско биће у заједништво са Богом, због љубави. Друго, поштовање према икони и подобију Божијем које се подједнако даје свим људима замењује несавршености и грехе било које породичне јединице.

Чини ми се да је архиепископ Елпидофор препознао жељу родитеља да своје дете прикажу Богу за почетак вечног заветног односа. Затим је одбио да недужном детету ускрати приступ Божијој љубави кроз крштење, ако је веровати његовим речима. Свештенослужитељ који би сваком детету ускратио приступ Божијим благословима мораће да полаже рачуне за своју одлуку пред самим Богом који непрестано пружа руку да све нас грешнике уведе у своје стадо.


Свештеник Николас Денисенко држи катедру Емила и Елфриде Јохум на Универзитету Валпараисо.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.