Емил Сагау (Emil Saggau)
Српска православна црква (СПЦ) овог пролећа закључила је значајне и важне послове, што је учврстило и ојачало позицију СПЦ. Први „договор“ у мају претворио је Македонску православну цркву (МПЦ), формално Охридску архиепископију, у канонску цркву, чиме је окончано око 50 година отуђења између СПЦ и МПЦ. Други у јулу је био између СПЦ и црногорске владе, која је СПЦ доделила привилегије у Црној Гори и затворила скоро двадесетогодишњу неизвесност између две стране. Ови договори нису само знак нове дипломатске снаге недавно изабраног (2021) патријарха Порфирија (Перић, 1961-) и другачијег састава Синода СПЦ, већ и утицаја украјинског рата на друге глобалне православне сукобе. У наставку ћу разговарати о томе како и зашто је СПЦ предузела ове кораке и шта они дугорочно значе.
Крај застоја у Црној Гори
Док сам овог лета пролазио кроз централни црногорски град Колашин, на једној вишеспратници освануо је масивни мурал недавно преминулог митрополита црногорског Амфилохија (1938-2020). Масивна слика га је приказала са традиционалним православним ореолом, подвлачећи да је он већ на путу ка свецу тако недуго након смрти. Ово није била јединствена слика, јер сам већ приметио сличне у црногорским градовима. Разлог за ову брзу промоцију митрополита Амфилохија је његова улога у протестном покрету још 2020. године, што је довело до недавне промене режима у Црној Гори. Ове промене у влади 2020. отвориле су пут новом повољном споразуму који је СПЦ овог лета постигла са актуелном владом. Нови договор између Владе и СПЦ је потпуни преокрет од услова претходног закона о вери у Црној Гори који је прошао кроз парламент крајем 2019. Претходни закон је могао бити искоришћен за одузимање имовине и баштине СПЦ у Црној Гори и постављање великих блокада на путевима на везе за СПЦ између Црне Горе и Београда. Закон је донела претходна црногорска националистичка влада, која је тврдила да је СПЦ у Црној Гори страна и претећа сила за црногорски народ.
Приступ нове црногорске владе је сасвим другачији због суштинске подршке СПЦ, која је обезбедила народну базу власти. Новим споразумом—формално потписаним 3. јула—СПЦ су додељена сва права на своју (понекад сумњиво стечену) имовину и наслеђе и велика нова права у црногорском друштву. Можда најизненађујући и најдугосежнији део споразума је помало замагљена формулација о реституцији. Питање реституције је напето за цркву којој је за време великих социјалистичких аграрних реформи у Југославији конфискована скоро сва земља. Ово би могла бити формулација добре намере, али би такође могла да отвори пут за СПЦ право на још више земље, локалитета и наслеђа, што је нови Патријарх и Митрополит црногорски већ наговестио поновним захтевом за споменик Ловћену 28. јула. [i]
Нови закон је поставио терен да СПЦ у потпуности доминира над црногорским православљем и осујети неканонску Црногорску православну цркву. Нови договор је можда само спољашњи знак ових промена православља у региону. Тврдио бих да је ова промена већ настала као последица дебате о Закону о вери из 2019. године, где је СПЦ скупила подршку. Чини се да је масовна мобилизација међу СПЦ и њеним присталицама 2022. године имала значајнији утицај. Опште „поверење“ – мерено од стране локалног бироа (CEDEM) – у неканонску Црногорску православну цркву значајно је порасло од 2019. године, а СПЦ је порасла и стабилизовала своју позицију у анкети. Према мојим проценама, сада само око десет одсто становништва подржава цркву, за разлику од двадесет пет одсто пре само неколико година. [ii] Ових десет одсто је гласна опозиција против СПЦ, што се видело и током времена устоличењa Митрополије црногорске у септембру 2021. године, где су патријарх Порфирије и нови митрополит морали да иду хеликоптером између цркава како би избегли паљење барикада на малим црногорским планинским путевима. Нови споразум ставља политичку тачку на све ово и било би тешко поштовати га ако се црногорска националистичка партија врати на власт.
Поновно успостављање Охридске архиепископије
Нови повољан споразум за СПЦ у Црној Гори овог јула долази након годину дана марљивог рада локалног свештенства, а посебно новог патријарха српског Порфирија. На дужност је ступио 2020. године, када је неколико високорангираних чланова СПЦ преминуло у пандемији која је похарала црквени врх. И патријарх СПЦ и митрополит црногорски су стога смењени 2020. и 2021. Патријарх Порфирије се од тада залагао за договор у Црној Гори, али и за решавање других проблематичних страна СПЦ. Конкретно, у вези са Македонијом, која је – нешто попут Црне Горе – била поприште црквених сукоба. Током комунистичког периода, македонско свештенство је стекло аутономни статус и убрзо након тога, 1968. године, прогласило се једнострано аутокефалним. За разлику од Црне Горе, где је сваки ривал СПЦ држан по страни, македонско православно становништво готово једногласно је постало део ове непризнате цркве. СПЦ и Македонци су 2001. покушали да реше то питање под надзором Москве, али нису успели због сталног проблема са именом (због чега ће неки Грци одвратити моју употребу израза Македонци). [iii] Међутим, ово питање је било такође решено у мају ове године уз неку улогу васељенског патријарха. Суштина споразума је да је МПЦ сада званично позната од стране Грка као поново успостављена Охридска архиепископија, док ће се сама МПЦ и даље називати Македонском. Сам договор је прилично брзо објављен, прогуран и као да је ућуткао сву опозицију чак и Бугарске православне цркве, која такође полаже право на наслеђе Охридске цркве. Договор почива на прагматичном савезу између СПЦ, МПЦ и Васељенског патријарха.
Нејасно је и остаће нејасно колико је труда уложио нови Патријарх српски у решавању ова два питања, за која се годинама чинило да су проблеми без решења. Такође је нејасно колико је темеља пре тога поставила СПЦ и какву је улогу у свему томе одиграо Цариград. Ја ћу се, међутим, упустити у квалификовану претпоставку о динамици у игри након што сам део пролећа провео у југоисточној Европи међу свештенством у региону.
Прво, промена руководства — Патријарха и неколико утицајних чланова Синода СПЦ — учинила је оба договора могућим, а можда чак и неопходним. До договора у Црној Гори могло би доћи и без промене руководства, али су промене можда убрзале процес због директног ангажмана Патријарха. Насупрот томе, чини се да је промена Синода СПЦ значила лакше приближавање МПЦ и напуштање подршке малој мањинској цркви коју подржава СПЦ у Македонији, чији је разлог постојања договор окончан.
Друго, чини се да су и црногорска влада и МПЦ са своје стране били спремни да прекину сукобе из различитих разлога. МПЦ је годинама тражила мирно решење или са СПЦ или са Бугарима посебно након што је потписан споразум о имену између Грчке и Северне Македоније. У Црној Гори је био један од кључних приоритета нове владе да укине закон из 2019. године и постигне неки облик новог споразума са СПЦ.
Можда најважнији разлог зашто су сви партнери потписали ова два уговора лежи ван региона. Чини се да је ситуација у Украјини – како у вези са ратом, тако и са све компликованијим односима и статусом различитих православних цркава – учинила ситуацију још напетијом. Сваки од партнера је схватио да не жели ништа што личи на Украјину, а рат је постао горућа платформа за решавање овог проблема.
Највише од ових послова добија СПЦ. Црква је обезбедила два своја бока и формирала оно што изгледа да ће постати дуготрајан савез са МПЦ. То јој омогућава да се концентрише на друга питања, као што су статус Косова или сопствени положај СПЦ у другим бившим југословенским републикама. Повољан посао у Црној Гори отвара питање имовине и реституције у Босни и Херцеговини и Хрватској. Такође омогућава СПЦ да настави своју пасивну позицију према Украјини. Без обзира на ову позадину, два нова споразума би можда могла послужити као пример како се конфликт може решити мирним путем у православном свету.
[i] Погледати ради позадинског разумевања ове дебате: Emil Saggau, “A Shrine for the nation – the material transformation of the Lovćen site in Montenegro,” Journal of Balkan and Near Eastern Studies (November, 2017).
[ii] Погледати: Emil Saggau, “The self-proclaimed Montenegrin Orthodox Church – A paper tiger or a resurgent church?” in Religion in Contemporary Society. red. / Mirko Blagojevic; Zlatko Matic. Belgrade: Institute of Social Sciences, Department of Education and Culture, (2017). p. 31-54.
[iii] Погледати: Nenad Živković. “The Macedonian Question in the Serbian Orthodox Church”. In Vasilios N. Makrides and Sebastian Rimestad (eds.). Coping with Change – Orthodox Christian Dynamics between Tradition, Innovation, and Realpolitik. Erfurter Studien zur Kulturgeschichte des Orthodoxen Christentums. Franfurt am Main: Peter Lang, Vol. 18, 2020, p. 209-231 for a longer discussion of the debate between MOC and SOC.
Емил Хилтон Сагау, др, научни сарадник, Универзитет Лунд, Шведска. Сагау је аутор предстојеће књиге Реконструкција историје и теологије – православна историографија, памћење и политика у Црној Гори (Петер Ланг, 2023) и неколико радова о православљу у бившој Југославији.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
