Аутор Џорџ Демакопулос (George Demacopoulos)
Папа Урбан II је 1095. године рекао великом скупу витезова у јужној Француској да је њихова одговорност да се освете за исламско освајање Свете земље (није споменуо да се освајање догодило скоро 500 година раније). Урбанова проповед је довела до Првог крсташког рата и заувек је променила динамику између западне Европе, источног хришћанства и исламског света.
Из хришћанске теолошке перспективе, Урбан је увео потпуно нов – неки би могли рећи јеретички – начин размишљања о односу између хришћанске побожности и насиља. При крају своје проповеди, папа Урбан је изјавио „Крените на ово путовање и добићете опроштење својих греха и бићете сигурни у нетрулежну славу царства небеског.
Скоро један миленијум, православни хришћани су осуђивали Урбаново изопачење хришћанског учења, као што су осуђивали историјске догађаје који су из тога произашли (нарочито Четврти крсташки рат, који је уништио хришћанску Византију). Имајући у виду ову позадину, најновији покушај патријарха Кирила да оствари релевантност у Путиновој Русији није ништа друго до изузетан — Кирил је у недавној проповеди изјавио да ће руским војницима који погину у Украјини бити опроштени греси.
Једина разлика између Кирилове и Урбанове изјаве је у томе што Кирил упућује руске војнике да ратују против сународника православних хришћана. Тужна је иронија што Кирил верује да украјински хришћани припадају његовој сопственој надјурисдикцији.
Наравно, Кирилова капитулација његових пасторалних обавеза била је у потпуности видљива од почетка рата. Дакле, могли бисмо да видимо ово као ништа више од коначног срамотног корака у пропутиновску провалију.
Али не сматрам толико алармантним Кирилово поремећено разумевање процеса спасења колико чињеница да су вође православног хришћанског света углавном пропустиле да реагују.
Када ће, можемо се запитати, аутокефални лидери православног хришћанског света колективно прогласити Кирилово грлено подржавање инвазије на Украјину недостижним? Осим увек непоколебљивог васељенског патријарха, храбрих владика Украјине и још неколицине, одзив је био недовољан.
Шта би још Кирил имао да каже или учини да му се замери Српска или Антиохијска црква? С обзиром на њихово ћутање до данас, да ли постоји нешто што би он могао да уради што би их навело да га јавно критикују?
Које су шансе да би архијерејски сабор овде у Сједињеним Државама могао колективно рећи да је доста и да је време осудити Кирилове изјаве? Које су шансе да Управни одбор Факултета Светог Владимира јавно одустане од свог плана да створи задужбинску катедру у Кирилову част?
Наравно, Путин није први политичар који је покушао да манипулише црквом за своје циљеве. Византијска историја је испуњена сличним епизодама. Средином десетог века, цар Никифор II Фока је затражио од цариградског патријарха да прогласи мучеништво за све византијске војнике који су погинули у борби против муслимана. Патријарх Полиевкт и његов синод су то одбили јер би, како су рекли, то прекинуло скоро шест стотина година канонске традиције (која сеже до Светог Василија Великог) која је убијање у рату третирала као духовно штетни догађај, који захтева покајање. „Како да прогласимо за мученике“, упитао је синод, „оне за које свети Василије тврди да имају крв на рукама?“
Јасно је да Кирил нема чврстину Патријарха Полиевкта. Право питање је да ли ће епископи православног хришћанског света имати храбрости тог синода из десетог века и одбацити Кирилов крсташки рат.
Џорџ Демакопулос је професор теологије и шеф на Катедри за православне хришћанске студије ,,Отац Јован Мајендорф и породица Патерсон” и ко-директор Православног хришћанског центра при Фордам универзитету у Њујорку.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.