Николаос Аспрулис (Nikolaos Asproulis)
Био је то сасвим нормалан грчки летњи дан у јулу 2022, пре него што је православно крштење изазвало жестоку дебату, или још једну епизоду у „културним ратовима“, у вези са захтевима (има ли их?) да се дете крсти у Цркви. Иако су Грци навикли да читају о активностима Цркве у новинама и на друштвеним мрежама, на пример о црквеној имовини или мешању Цркве у политичка питања, ово је било нешто другачије природе. То је довело у први план низ кључних питања везаних за хришћански идентитет у секуларно доба. Постоје ли неки посебни теолошки или други предуслови који дозвољавају или спречавају нечије крштење? Да ли Црква прихвата истополне бракове?
Архиепископ Елпидофорос, поглавар Грчке православне архиепископије у Америци је 09. јула 2022. посетио Атину да би крстио децу славних модних дизајнера Питера Дундаса и Евангелоса Бусиса у парохији изван Атине (Виулијагмени). Ова парохија припада јурисдикцији митрополије глифадске, једне од осамдесет епархија које чине синодални систем Цркве Грчке. Убрзо је ово наизглед обично крштење постало бојно поље за локалног епископа и друге традиционалисте који су реаговали против њега из разних разлога: површински, због јурисдикције, али суштински због хомосексуализма, јер је у њему учествовала деца истополног пара.
Прва реакција стигла је од митрополита глифадског Антонија, који је покренуо питање јурисдикције. Према његовим речима, Елпидофорос је поступио некако самовољно, не тражећи адекватну дозволу да изврши крштење на канонској територији своје епархије. Недуго након крштења на друштвеним мрежама објављена је породична фотографија (коју нису објавили ни званични медији Архиепископије у Америци, нити родитељи деце) на којој је Његово Преосвештенство Архиепископ Елпидофорос између родитеља и других познатих личности. Без читања коментара испод фотографије или познавања детаља, одмах би се стекао утисак да поглавар Грчке православне цркве у Америци одобрава истополни брак. Чинило се да је то заправо оно што је изазвало Антонијеву реакцију против архиепископа Елпидофороса, оптужио га је да своју епархију није обавестио о природи рођења деце или сексуалности родитеља, тј. да се ради о деци истополног пара.
То, међутим, није била једина реакција. Убрзо потом, бивши митрополит Калавритски Амвросије направио је корак даље одлучивши да тужи архиепископа Елпидофороса. Према Амвросију, „Пошто се овим чином без покајања гази православно учење и традиција, а проституција је легализована, односно незаконита брачна заједница двоје људи истог пола, због тога тужим и осуђујем архиепископа Елпидофороса. “ Амвросиос наставља: „Елпидофорос посредно, али јасно препознаје и легитимише неприродан брачни однос и неприродно телесно мешање две особе истог пола, однос који је Бог Створитељ без речи осудио. Сасвим је јасно из овога да је хомосексуалност овде била основна тема.
Водство међу овим реакцијама тада је преузела Света Гора, позната аскетска заједница са историјом дужом од хиљаду година. Као и у разним случајевима када света заједница објављује коментаре или званична писма о разним темама (изненађујуће осим у случају улоге коју је одиграла Руска Патријаршија у инвазији на Украјину), и овде је објављено снажно писмо које брани традиционални нуклеарни карактер породица како је „проглашено у јеванђељима“. Ово је посебно чудно јер старешине на Светој Гори немају искуства у породичним пословима или изазовима са којима се породица данас суочава. Цитирано из овог писма: „Јасно је страно учењу Јеванђеља и православном етосу да се дозволи да се схвати да се ‘истосполни пар’ може сматрати породицом и да се у њој призна право на усвајање деце, будући да је сваки такав облик усвајања супротан јеванђељском учењу, људској природи али и етосу и традицији нашег народа (тј. грчког), а истовремено крши основна права невиних немоћних људи, који немају могућност да изаберу нормално породично окружење.” Још једном је јасно да је хомосексуалност суштински проблем, што ово писмо јасно наглашава.
Узимајући у обзир турбуленције изазване крштењем, Свети Синод Грчке Цркве одлучио је да упути званично писмо Васељенској Патријаршији, протестујући због начина на који су се ствари дешавале и наглашавајући негативан утицај који би такви поступци могли имати на стадо помесне Цркве. Док чекамо званичну реакцију Светог синода Васељенске Патријаршије, размотримо дубље неколико аспеката у вези са овим реакцијама.
Реакције су од самог почетка покренуле неколико теолошких и пастирских питања: Ако Христос заповеда својим ученицима да допусте деци да се долазе ка њему (Мт. 19, 14), ко би се противио његовој заповести да не крштава децу као будуће грађане Царства Божијег? Никако не би требало да се води никаква полемика око канонског крштења, на које сва деца, бар у принципу, имају право. Истовремено, да ли постоји потреба да епископ, или у овом случају архиепископ, обезбеди дозволу да изврши крштење ван своје надлежности, да уз своје писмо дозволе локалном епископу приложи потврду о хришћанским веровањима (што значи, овде, да ли родитељи представљају традиционалну, нуклеарну породицу?) да би ова друга дала или ускратила дозволу? Како је нагласио Јован Крисавгис, каква би била одлука локалног митрополита да му се пар директно обратио да сâм обави крштење? Да ли би га у потпуности одбацио или би узео у обзир пастирски (да не кажем финансијски за парохију) утицај свог одбијања? Звучи прилично чудно и незгодно чак и не дочекати, не пригрлити некога ко добровољно приступа цркви (који год да је разлог, културни или егзистенцијални), другим речима не понудити прилику за спасење, не размишљајући о томе какву ће ту корист имати његова или њена слободна воља у одраслом добу. По мом мишљењу, главни проблем који је покренут у том погледу је пастирско злостављање од стране Цркве према новорођеној деци и њиховој породици у корист културног рата против хомосексуализма, што се и даље сматра неприхватљивим од већине традиционалног грчког друштва, упркос одређеним законским прописима, геј парадама и секуларним дискусијама последњих година. Морамо признати да заиста постоји хомофобични дух међу одређеним православним хришћанима (епископима и верницима) који деле манихeјски поглед на свет – поглед на свет добра наспрам зла – који често скреће пажњу са суштинског пастирског питања у питању: однос Бога и деце овог пара, другим речима богочовечанско заједништво које је циљ сваког човека, бар из хришћанске перспективе. Али да будем искрен, да ли је онима који су реаговали против овог крштења заиста стало до обожења те деце?
Међутим, чини се да су реакције против овог крштења дубоко проблематичне и из теолошких разлога. Ако неко прихвати, без компромиса (боје, вероисповести, националности и сексуалности) достојанство и несмањиви карактер сваког људског бића створеног по икони и подобију Божијем, како онда „бацити камен први“ (Јн 8 ,7), како неко може одлучити да уклони бебу или одраслу особу од извора живота, а то је тело Христово, засновано првенствено на полу, класи, боји или националности (ово последње је главно искушење и изазов који изазива поделе Православље се суочавало кроз векове). Ако су сви људи позвани на заједницу са Богом, онда се ово општење одвија на нивоу личности (наиме, слободе и љубави), а не на нивоу природе, која је у свом палом стању покварена и треба јој преображење. Ако се хомосексуалност сматра проблемом за Цркву, онда би овај проблем такође требало да укаже на неуспех Цркве да правилно саопшти идеал личности како би се осигурало да сви људи, упркос природним особинама, имају исто основно право на ући у царство. У том смислу треба се осврнути на документ „За живот света: друштвени етос православне цркве“ објављен пре неколико година, који предвиђа савремене „културолошке“ дебате ове врсте. Овај документ наглашава основно људско право за људе свих сексуалних оријентација да буду ослобођени дискриминације и правних недостатака (бр. 19). То је људско право које зависи од присуства иконе и подобија Божијег, а не од сексуалне или друге оријентације (бр. 19). Али опет: ко од хришћана, а посебно црквених званичника који вапе за моралном чистотом својих заједница, данас дефинише људско биће не узимајући озбиљније у обзир његову класу, моћ и друштвени статус уместо истине да је само човек?
Крштење раније овог лета усмерава нашу пажњу на дијахроно, али још увек отворено питање, ко сам ја? Ми људи јесмо дефинитивно грешници, али смо и створени по икони Божијој и упркос нашим девијацијама и неуспесима, непрестано трагамо за својом пуноћом. Да бисмо превазишли стерилне поларизације, морамо као Цркве да смогнемо храбрости да коначно озбиљно разговарамо, и на нивоу синодалних и теолошких разматрања, о статусу човека. Ова искрена расправа не треба да се одвија у супротности и негирању различитих актуелних друштвених и научних збивања (на крају крајева, ово је свет у коме живимо, а не нека прошла, славна византијска или руска прошлост). Уместо тога, дискусија би требало да се одвија на начин да се, без одустајања од богате и често нормативне традиције (у вези са imago dei и личности), може на теолошки смислен и пасторално осетљив начин позабавити изазовима које поставља модерност, укључујући, између осталог, хомосексуалност. Дозволите ми да закључим позивајући се на речи Елпидофороса, које изражавају овај саосећајни и свеобухватни дух хришћанске вере: „Свака особа, без обзира ко је или шта је урадила – у добру или у злу – достојна је Божије љубави. А ако су достојни Божије љубави, онда су достојни и наше љубави.”
Додатна литература:
Nicholas Denysenko, “To baptize or not? God’s love and image”
John Chryssavgis, “Do the Gospels Really Worry about Supporting the Nuclear Family?”
John Chryssavgis, “A Tempest over a Baptism in Greece Raises Questions about What We’re Trying to Protect“
https://www.kathimerini.gr/society/561959734/i-vaptisi-poy-dichazei-tin-ekklisia/
For the Life of the World: The Social Ethos of the Orthodox Church
Николаос Аспрулис је заменик директора Волос академије за теолошке студије и предавач на Хеленском Опен Универзитету.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.