Томас Бремер (Thomas Bremer)
Од тренутка када је васељенски патријарх почетком 2019. године дао аутокефалност Православној цркви Украјине (ПЦУ), она се такмичи са Украјинском православном црквом (УПЦ) не само око каноничности, већ и око броја парохија и броја верника. Свака од њих тврди да је једина канонска црква у земљи, а такође и највећа, али бројна премештања парохија из надлежности УПЦ у јурисдикцију ПЦУ (а неколико пута и обрнуто), ратна ситуација—и заокупљеност власти и верника хитнијим проблемима — чини готово немогућим да се дође до поузданих података. Дана 13. септембра 2022, шеф Државне службе за етнополитику и слободу савести, Олена Бохдан, јавно је описала УПЦ као највећу верску „мрежу“ у земљи. Неколико дана раније, документ који је процурио је показао да управа украјинске службе безбедности за град и округ Кијев каже да премештање верника из УПЦ у ПЦУ представља претњу по националну безбедност (пошто парохијски састанци оних који припремају трансфере могу довести до отворених сукоба и пошто „трансфери могу подстаћи међуконфесионалну мржњу”). Синод ПЦУ реаговао је 18. октобра саопштењем у којем се тврди да државни органи ометају прелазак парохија из УПЦ, „која има само четири одсто подршке јавности“.
Међутим, остаје отворено питање која је црква већа. Постоје два начина бројања: по броју парохија или по броју верних. Што се тиче парохија, украјинске власти имају веома детаљну статистику. Свака верска заједница која жели да постоји легално у Украјини мора да се региструје код поменуте Државне службе и да редовно даје податке о броју парохија, свештенства, образовних институција итд. Ову статистику имамо дуги низ година, што нам омогућава да видимо динамику растa (или опадањa) верских заједница. За тумачење ових бројева важно је неколико елемената:
- Број парохија укључује „активне“ и „неактивне“. У годинама тензија између православних заједница, неки су оснивали парохије да би били присутни у одређеном региону, али неке такве парохије никада нису заживеле.
- Категорија „парохија“ не говори ништа о њеној величини. То може бити велика катедрала у граду где се недељом одржава неколико богослужења, са стотинама учесника у свакој, или мала сеоска црква у којој се просечно недељом појави 15 верника. Обе би се рачунале као једна парохија.
- Након оснивања ПЦУ почетком 2019. године, неколико стотина парохија УПЦ прешло је на ту цркву. До краја септембра 2022. био је 1.151 такав случај. УПЦ је оспорила већину ових трансфера и оспорила их на суду. У многим случајевима изгледа да парохије нису замењене, већ да су се поделиле: део одлази у ПЦУ, а други остаје УПЦ. Парохија се тако преноси на ПЦУ, али УПЦ оснива нову парохију у истом граду или селу. То значи да обе цркве расту (по броју парохија).
- Статистика одражава стање од 1. јануара сваке године. Након избијања рата ситуација се на многим местима променила. Правилна регистрација трансфера је често немогућа, а поуздане податке о стању на окупираним територијама и у ратним зонама нико не може дати. Неке информације сугеришу да руске власти не дозвољавају ниједну другу цркву осим УПЦ (па чак и Руске православне цркве) на територијама под њиховом контролом.
У складу са тим покушајмо да погледамо најновију статистику (01.01.2021.). УПЦ је имала 12.406 парохија, међу њима 239 неактивних и 89 нерегистрованих. ПЦУ је имала 7.188 парохија, од тога 457 неактивних и 328 нерегистрованих. У Украјини постоји још седам православних цркава, али ниједна од њих нема више од 79 парохија, тако да оне нису статистички значајне.
Ове бројке говоре да је, када погледамо број парохија, УПЦ далеко већа. Постоје огромне регионалне разлике. У неким областима једна црква може бити десет пута већа од друге (и обрнуто).
У овом контексту занимљив је и број свештенослужитеља. Обе цркве имају много мање свештенства него парохија (УПЦ 10.510 за 12.406 парохија; ПЦУ 4.572 за 7.188 парохија). Овде су регионалне разлике изузетно важне. ПЦУ има само један од 25 округа са више свештенства него парохија, УПЦ један од 10. Два екстремна примера: У Черкаском округу, УПЦ има само 255 свештеника за 569 парохија. У Виничком округу, ПЦУ има 129 свештеника за 422 парохије.
Сада број верника. Не постоји званична статистика, ни црквена ни државна. Социолози су покушали да утврде податке помоћу анкета. Најистакнутији институт јавног мњења у Украјини, Центар Разумков, годинама је спроводио истраживања и објављивао резултате. И овде треба имати на уму неке ствари:
- Многи православни Украјинци (око 36%) себе дефинишу, када их питају за конкретну цркву којој припадају, као „једноставно православне“. Не желе да се идентификују са неком од црквених организација, али желе да нагласе да су православци.
- И сами истраживачи признају да испитаници често не знају назив своје цркве. Када се пита једна група људи о њеној црквеној припадности, а после неких других питања поново се поставља оно о црквеној припадности, али са црквама које су наведене другим редоследом, добија се значајно другачији резултат. Људи очигледно виде прву цркву на листи која изгледа да одговара и обележе је. Овом феномену доприноси и чињеница да су називи цркава толико слични.
- У анкетама се делом користе тачни називи за цркве, а делом називи који нису званични. УПЦ је у упитницима под називом „Украјинска православна црква – Московска патријаршија“. Ово није њено име, и никада није било. У ситуацији када је Русија напала Украјину, а московски патријарх бранио тај напад, тешко је замислити да би људи који припадају УПЦ обележили то поље. Поред тога, имена поглавара цркава се често додају имену Цркве. Митрополит Епифаније (ПЦУ) је много присутнији у јавној сфери, медијима итд., него његов колега из УПЦ митрополит Онуфрије; то такође чини вероватнијим да ће људи означити Цркву поред Епифанијевог имена.
Пре рата рађена је теренска студија простим пребројавањем црквењака на појединим местима. Резултат је био веома отрежњујући. Упркос високом степену побожности и посећености цркви који су социолози затекли дуги низ година, много мање људи се заиста појавило на службама. На многим местима, када би сви они који су рекли да ће присуствовати то урадили, постојеће црквене зграде не би могле ни да приме вернике. Било би интересантно водити више и боље координисано истраживање, али то је немогуће у условима рата. Студије, међутим, показују да су верници УПЦ више везани за своје парохије, активнији су у њима и чешће посећују богослужења од оних у ПЦУ.
Ови подаци упућују на закључак да не можемо дати поуздану изјаву о броју верника. Број од 4% који наводи ПЦУ није чврст. Уз горе наведена ограничења, УПЦ је већа по парохијама. Чак и ако је због рата стотине парохија прешло у ПЦУ, разлика је и даље велика. У погледу подршке јавности и поистовећивања са једном од Цркава, чини се да је ПЦУ јача.
Али треба се запитати да ли је поента у бројевима. Решење украјинског црквеног питања неће бити постигнуто маргинализацијом једне од две цркве или подстицањем трансфера. Морају се пронаћи нови облици суживота, па и сарадње, да би се ситуација превазишла. Међутим, такав исход изгледа мало вероватан. Уместо тога, обе цркве се такмиче једна са другом у такмичењу које нико не може победити.
Томас Бремер је пензионисани професор екуменске теологије и студија источних цркава на Универзитету у Минстеру, Немачка.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.