Метју Ними (Matthew Namee)
Један од кључних прерогатива које полаже Васељенска патријаршија је њена јурисдикција над такозваном „дијаспором“ – регионима који нису укључени у географске границе других аутокефалних цркава. Она инсистира да је ова искључива екстериторијална јурисдикција укорењена у 28. халкидонском канону који каже:
Према томе, сами митрополити понтијске, азијске и тракијске провинције, а још и епископи у варварским крајевима речених провинција, да бивају хиротонисани од напред реченога најсветијега престола најсветије Константинопољске цркве.
Ову фразу – „епископи у варварским крајевима речених провинција“ – тумаче присталице тврдњи ВП да се односи на „оне територије изван географских граница других Помесних (аутокефалних) Цркава“.
Али то није оно што канон изричито каже; то је тумачење. На први поглед, чини се да се канон односи само на епископе који припадају епархијама Понта, Азије и Тракије, који служе међу одређеним варварима. Стандардни канонски коментатори – Зонарас, Балсамон, Аристенос – сви тумаче фразу дословно, упућујући на одређене варварске групе које су биле у близини Понта, Азије и Тракије. На прелазу из 19. века, Свети Никодим понавља ово тумачење у Педалиону. Модерне теорије нема нигде.
Чини се да модерна теорија има своје порекло на прелазу из 20. века, када су стара царства уступила место националним државама и када се велика грчка дијаспора појавила у Америци. За грчко православље, Америка је била дивљи запад, са de facto независним парохијама лабаво повезаним са једном или другом хијерархијом Старог света. На крају је ВП одлучила да се нешто мора предузети. Патријаршијска комисија је 1907. године предложила да све православне цркве у „дијаспори” потпадну под јурисдикцију ВП. Васељенски патријарх Јоаким се није сложио, предложивши уместо тога да Грци у Америци извештавају Цркву Грчке, док остале цркве у дијаспори (углавном руске) и даље остају под својом садашњом влашћу.
ВП је издала Томос у марту 1908. који је јасно изложио теорију о „варварским земљама” као основу за јурисдикцију Патријаршије у дијаспори, док се у исто време посебно фокусирао на етничке Грке, а не на све православне хришћане. Томос почиње тврдњом да Свети Синод покушава да у древним канонима пронађе основу за суочавање са специфичним пастирским изазовом који је настао. Томос затим потврђује теорију о варварским земљама:
…било је сасвим јасно да нити је Пресвета Црква Грчке … нити је друга Црква или Престо могла да се усуђује, својим властитом ауторитетом, да канонски сеже ван граница своје области, осим нашег Пресветог, Апостолског и Патријаршијског васељенског престола, како из прерогатива који му је дат да хиротонише епископе у варварским земљама, тако и оних који су проглашени изван дефинисаних црквених области, као и од самог себе по заступницима, ваљано оправдано да врши врховну духовну заштиту наведених цркава на страном тлу.
Патријаршија тада уступа Грчкој цркви „право надзора над свим грчким православним црквама у дијаспори“.
У почетку имамо веома експанзивну канонску тврдњу: упућивање на право Константинопоља „да хиротонише епископе у варварским земљама“ је јасан позив на 28. канон, а Томос тврди да само Константинопољ може „канонски да досегне ван својих граница“. Али Томос је јасно фокусиран на Грке, а не на православце уопште. Није да Томос уступа не-Грке другим православним црквама; већ Томос уопште не помиње негрчке православне вернике.
***
Некадашњи митрополит Атине, Мелетије Метаксакис, који је прогнан, надгледао је 1921. године стварање грчке Архиепископије Северне и Јужне Америке. У то време, канонски положај Мелетија и Архиепископије био је двосмислен, али је до краја године Мелетије изненада изабран за васељенског патријарха. Устоличен је фебруара 1922. године, а један од његових првих патријархалних акта, 1. марта, био је укидање Томоса из 1908. и поновно успостављање власти Патријаршије у дијаспори.
Овај опозив је извршен преко Пракиса који су издали Мелетије и његов Свети синод. Ово је прво место за које ја знам где је изложена потпуно експанзивна теорија „варварских земаља“, без ограничења на етничке Грке. Пракис описује Томос из 1908. године као да је Цркви Грчке Патријаршије дао „канонско право врховне власти и заштите над грчким православним заједницама у дијаспори и које су биле ван утврђених граница Пресветих православних аутокефалних цркава“. Пракис прецизира да су те заједнице „говориле грчким језиком“. И пошто Грчка Црква није успела да успешно организује ове заједнице, Константинопољ је враћао своју власт над дијаспором, „Својим неприкосновеним правом да управља и спроводи својом властитом канонском влашћу која јој припада из светих канона и црквених поретка, у које је укључен и црквени надзор над онима изван и у дијаспори православних заједница“. Тако Пракис прелази са фокуса на људе који говоре грчки на све православне заједнице, било које етничке припадности или језика. Да би отклонио сваку сумњу у експанзивност ове тврдње, Пракис достиже свој врхунац у свом претпоследњем пасусу:
Она одмах враћа потпуна и неоштећена Њена владајућа канонска права и непосредан надзор и управљање – без изузетка – свим православним заједницама које се налазе ван граница сваке од аутокефалних цркава, било у Европи, или Америци, или било где другде; доводећи их одмах у непосредну црквену зависност и руководство, и одређује да ће они који настану после тога припадати само Њој и од Ње поседовати ваљаност своје црквене формације и актуелности.
Затим су 17. маја Мелетије и његов Свети синод издали Томос којим су Архиепископију северно-јужноамеричку основали као епархију Васељенске патријаршије. Овај мајски Томос почиње понављањем теорије о „варварским земљама“: „Канонске уредбе и вековна пракса Цркве приписују православне заједнице за које се утврди да су изван канонских граница појединачних Светих Божијих Цркава под пастирско управљање. Пресветог, Апостолског, Патријаршијског, Васељенског престола“.
За разлику од Томоса из 1908, који почиње експанзивном тврдњом о територијалној надлежности, али се затим помера ка фокусу само на хеленску дијаспору, и за разлику од раније Пракис из марта 1922. који је опозвао Томос из 1908., Томос из 1922. уопште не помиње етничку припадност. Томос налаже да „од сада све православне заједнице које се налазе у Северној и Јужној Америци и која год православна црквена тела која постоје сада или ће се убудуће оснивати, буду познати као чланови једног тела, односно „Православне архиепископије Северне и Јужне Америке.“ Не „Грчке Архиепископије“, већ „Православне Архиепископије“.
Чини се да Пракис замишља Архиепископију као једино канонско тело за све православне хришћане у Северној и Јужној Америци. Међутим, Архиепископија никада није имала онај свеправославни карактер који је, изгледа, имплицирао Томос. Оригинална Повеља Архиепископије, такође издата 1922. године, помиње је као Грчку архиепископију, и намењена је оним православним хришћанима који користе грчки као свој литургијски језик. Повеља прецизира да Архиепископија постоји да би организовала духовни живот Грка и православних Американаца грчког порекла.
***
Ова два акта Мелетија и његовог Синода били су само део налета Васељенске патријаршије. У марту, истог месеца када је укинут Томос из 1908. године, Мелетије је провео недељу дана у преговорима са делегацијом српске православне цркве о аутокефалности Српске цркве. Другим томосом створена је митрополија Тиатере и Велике Британије за надгледање парохија у средњој и западној Европи. Томос о Северној и Јужној Америци издат је у мају; а у септембру је Мелетије издао писмо о пуноважности англиканских наредби.
Мелетијев избор и све ове активности које сам управо описао десиле су се током периода застоја у грчко-турском рату, затишја пуног напетости пре малоазијске катастрофе. У фебруару и марту, када је Мелетије устоличен и када је поништио Томос из 1908. године, савезници, предвођени Британијом, одржали су дипломатске састанке у Лондону, покушавајући да издејствују примирје. Ататурк није пристао, а Грци су били све више деморалисани и подељени. У недељама које су претходиле Томосу о дијаспори, совјетска влада – која је са своје стране била заузета прогоном Руске православне цркве – послала је велике суме новца за помоћ Турској. Грци су почели да се фиксирају на Константинопољ. Сви су ишли ка банкроту.
Ово је контекст у коме су Мелетије и његов Синод укинули Томос из 1908. године и основали Архиепископију Северно-Јужноамеричку. Будућност Васељенске патријаршије, православља не само у Турској већ и у Русији и, искрено, свуда, одједном је била под сумњом. Велике империје које су вековима дефинисале православни свет – руско, отоманско, хабзбуршко – изненада су нестале, а на њиховом месту је у најбољем случају била неизвесност, ау многим случајевима прогон и уништење. У том контексту, Мелетије, можда најкреативнији и политички најамбициознији Патријарх у историји, драматично је изнова осмислио саму институцију Васељенске Патријаршије, преобликујући њену сврху као господара експанзивне „варварске земље“ која је покривала већину глобуса.
Метју Ними је уредник Православне Историје, где води блог од 2009.
Дужа верзија овог рада првобитно је представљена на конференцији „Грчка архиепископија на 100 година“, Хеленски колеџ-Грчки православни теолошки факултет Светог Крста, 7. октобра, 2022. Комплетан текст оригиналног рада, заједно са фуснотама и линковима ка документима из 1908. и 1922. (грчки оригинали и енглески преводи), доступан је на https://orthodoxhistory.org/2022/10/12/the-origins-of-the-barbarian-lands-theory/.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.